Heroin!!!

Heroin je derivat morfina, droge koja se proizvodi od opijumskog maka i verovatno je najopasnija droga današnjice po brzini razvoja zavisnosti koju izaziva.

Izgled:

Heroin u prirodi ne postoji izdvojen, nema ga ni u čahuri ni u stabljici maka. Na tržište stiže kao beli kristalni prah. Čist heroin je bele boje kao i kokain, ali takav ne ide na tržište. Zavisno od čistoće smese odnosno od vrste i količine supstance koju su dileri dodali, boja heroina varira od svetlosmeđe do smeđecrvenkaste nijanse. Da bi se povećala količina droge na tržištu, a time i zarada, čistom heroinu se dodaju najrazličitije supstance (šećer u prahu, razni praškasti deterdženti, gips itd.)

Hemijski sastav:

Heroin je prirodna, teška droga koja se prizvodi iz morfina, a prema delovanju pripada opioidima. Heroin (diacetilmorfin) je sintetički derivat morfina, a brzina i jačina njegovog delovanja posledica su njegove dobre rastvorljivosti u mastima koja mu omogućuje brži prolaz krvno-moždane barijere.
Način upotrebe
Heroin se konzumira ušmrkavanjem (brzo se apsorbuje preko sluznice nosa), pušenjem (zagrevanje heroina na aluminijumskoj foliji i udisanje njegovih para – tzv. “chasing the dragon”, “hvatanje zmaja”) ili injekcijom (intravenozno).

Za intravenozno uzimanje heroina potreban je špric, limunska kiselina za razređivanje smese, kašika ili metalni čep sa flaše i upaljač za zagrevanje smjese. Narkomani se najčešće bodu u venu na ruci, ali kako sumnjičavost okoline raste, tako i narkoman nalazi sve čudnija mesta na telu kao npr. u nogu, među nožne prste, u dojku, pod jezik, u prepone, u vrat. Zavisno od količine uzete droge, efekti heroina traju od tri do šest sati.

Efekat:

Deluje za 5-8 minuta nakon ušmrkavanja, a intravenski deluje gotovo trenutno i izaziva osećaj euforije.  Svoje delovanje u organizmu heroin ostvaruje preko opioidnih receptora u mozgu i ono protiče kroz tri faze.

Prva faza (flash) je kratkog trajanja. Odlikuje se početnom snažnom euforijom, osećajem topline i blagostanja uz ubrzane otkucaje srca. Obeležava je i kutani erotizam, orgazam u trenutku aplikacije droge – flash. Osećaj euforije može biti praćen crvenilom kože, suvim ustima i otežalim ekstremitetima, kao i mučninom, povraćanjem i svrabom.

Nakon početnih efekata, korisnici ulaze u drugu fazu (stondiranje) i narednih su nekoliko sati pospani, uz prijatan umor sa meditacijama.  Mentalne funkcije su zamagljene efektima heroina na centralni nervni sistem.  Srce sporije kuca.  Disanje je opasno usporeno, što ponekad može dovesti do smrti.

Treću fazu karakteriše ulazak u san, a posle buđenja nastupa umor, odsustvo motivacije, depresivnost, teskoba, strah uz neodoljivu želju za ponovnim uzimanjem heroina.

Nakon uzimanja heroina zenice su znatno smanjene, a kapci poluzatvoreni (kao pri iznenadnom susretu s jakim svetlom), oči mutne i vodenaste, neprestano češkanje zbog svraba, bledilo lica, tužan izgled lica, težak usporen i monoton govor, često nerazumljiv izgovor reči. Osoba ”urađena” heroinom ima oborenu glavu kao da se uspavljuje, neprestano pripaljuje cigarete koje ne ispuši nego ih pusti da gore prosipajući uokolo pepeo, paleći odeću i posteljinu. Redovno nema apetita, ali oseća neverovatnu želju za slatkišima, pudinzima, kremama, čak toliko da šećer jede kašikom.

Kod svakog uzimanja heroina postoji rizik od predoziranja, jer se čistoća i količina droge ne može tačno znati. Heroin ima najjače svojstvo stvaranja zavisnosti, psihičke i fizičke, poznato do danas.

U 97% korisnika zavisnost se javlja u roku kraćem od dvadesetak dana redovne upotrebe.

Prestanak upotrebe kod zavisnika dovodi do pojave apstinencijalnog sindroma čije simptome zavisnici opisuju kao najsličnije teškom gripoznom stanju: malaksalost, nemir, strah, bolovi u mišićima i kostima, insomnija (nesanica), dijareja (proliv), povraćanje, znojenje, groznica praćena ježenjem kože (“cold turkey”), grčevi u mišićima. Dužim uzimanjem javlja se tolerancija na uneseni heroin što tera korisnika da upotrebljava sve veće doze uz koju se javlja malaksalost, uznemirenost, gubitak energije i ambicija što stimuliše uzimanje većih doza.

Usled korišćenja heroina javljaju se digestivne smetnje (hronična zatvorenost), gubitak apetita i telesne težine, sterilnost i impotencija, Gubi se interes za sve aktivnosti, a sva (preostala) energija usmerava se na nabavku i uzimanje nove doze.

Dugotrajna upotreba heroina uzrokuje mnoge štete, koje ne moraju biti povezane sa drogom. Često dolazi do velikih socijalnih problema, koji su posledica trošenja ogromnih iznosa novca (korisnici koji su stekli zavisnost iniciraju svoju dozu 2-4 puta dnevno), a i do zanemarivanja ishrane i ostalih uslova života, što može biti uzrok mnogim bolestima. Opšte posledice dugotrajne zavisnosti su emotivno, fizičko, psihičko i socijalno propadanje i gubitak interesa za bilo kakvu komunikaciju ili aktivnost osim nabavljanja droge. Osim korišćenja nečistih igala i ostalog pribora za injiciranje, i seksualni odnosi bez zaštite doprinose prenošenju zaraznih bolesti: hepatitisa B i C, AIDS-a, tetanusa i drugih.

Marihuana!!!

Marihuana je najčešće korišćena droga u svetu i kod nas.To je zelena, braonkasta ili siva mešavina sitno isecakanih suvih cvetova, lišća, stabljika i semenki Indijske konoplje (Cannabis sativa).

U svetskom žargonu postoji preko 200 naziva za marihuanu, a kod nas se najčešće koriste termini: trava, vutra, šit (hašiš), pot, gandža, mara, .Ima jači miris od duvana.  Obično se puši umotana u džoint (joint) ili u luli (pajp, ćilam, nargila). Poslednjih godina u cigarete marihuane se stavljaju i druge droge kao što je krak-kokain (crack-cocaine), izmrvljene tablete,  što se obično naziva “hemija”.  Neki korisnici marihuanu uzimaju sa hranom ili je piju kao čaj.

U Severnoj Americi tokom gajenja često se biljka zaliva vodom u koju se dodaje više vrsta hemikalija koje daju marihuani dodatne halucinogene efekte prilikom konzumiranja a i dovode do zavisnosti.

Glavni sastojak u marihuani (pored još 400 drugih sastojaka) je jedinjenje THC (delta -9- tetrahydrocannabinol). Membrane određenih nervnih ćelija sadrže proteinske receptore koji vezuju THC koji se apsorbuje u masnom tkivu u različitim organima.

Kad se smesti, THC otpušta seriju ćelijskih reakcija koje menjaju stanje svesti. Efekti marihuane zavise od jačine i potencije THC-a koji sadrži. Jačina droge se meri u odnosu na prosečnu količinu THC-a. Marihuana prosečno sadrži oko 3% THC-a.

Zdravstvene teškoće

Marihuana je štetna i rizična po zdravlje. Veoma je teško precizno ispitivati dejstvo marihuane, s obzirom na činjenicu da ne postoji sistem u našem organizmu na koji ona ne deluje. Pored toga, ova droga u sebi kombinuje dejstvo različitih kategorija opijata, kao što su alkohol, sredstva za smirenje ili halucinogene droge.

Marihuana može biti štetna na mnogo načina, kako u trenutku uzimanja, tako i tokom dužeg vremena konzumiranja.

Upotreba marihuane prouzrokuje:

Probleme sa pamćenjem i učenjem; zaboravljanje; gubitak koordinacije; dezorijentisanost; iskrivljenu percepciju; ubrzani rad srca; anksioznost i napade panike; napade paranoje, straha i smeha; napetost; zakrvavljene oči; povećan apetit;

Posledice korišćenja marihuane:

Oštećenje mozga i centralnog nervnog sistema, poremećaji u reproduktivnim organima i radu srca, povećanje krvnog pritiska, rak.

Uticaj na mozak:

THC oštećuje nervne ćelije u delu mozgu zaduženom za pamćenje. Naučnici su otkrili da THC menja način na koji informacije dolaze do mozga i prerađuju se u hipokampusu (limbički sistem mozga koji je od presudnog značaja za učenje, pamćenje i integraciju iskustava sa emocijama i motivacijom). Neuroni u sistemu prerađivanja informacija u hipokampusu i aktivnost nervnih vlakana u ovom području ometeni su prisustvom THC-a.

Dugotrajna upotreba marihuane stvara promene u mozgu slične onima koje stvara dugotrajno konzumiranje većine drugih droga.

Uticaj na pluća:

Onaj ko redovno puši marihuanu ima respiratorne probleme slične onima koje imaju pušači duvana: svakodnevno kašljanje i iskašljavnje šlajma, simptome hroničnog bronhitisa i česte prehlade. Pušenjem “trave” se povećava rizik od pojave bronhitisa i upale pluća, a pet xointa nedeljno, u tom smislu, predstavljaju ekvivalent dnevno popušenoj pakli cigareta.

Osim prisustva THC-a, količina katrana koji udahnu pušači marihuane i nivo karbon monoksida koji se apsorbuje su tri do pet puta veći nego kod pušača duvana. Ovo može biti zbog toga što korisnici marihuane dublje udišu dim i duže ga zadržavaju u plućima kao i zbog toga što se dim marihuane ne filtrira.

Dugotrajno pušenje marihuane izaziva oštećenje ili uništenje plućnog tkiva što dovodi do abnormalne funkcije pluća kao i do emfizema i raka pluća i disajnih puteva.

Uticaj na srce i krvni pritisak:

Upotreba, marihuane izaziva ubrzani rad srca i povišen krvni pritisak. Najnovija otkrića ukazuju da pušenje marihuane i istovremeno intravenozno uzimanje kokaina prouzrokuju preopterećenje kardiovaskularnog sistema.

Uticaj na trudnoću:

Upotreba bilo koje droge škodi zdravlju žene u trudnoći, periodu kada ona treba posebno da se neguje i brine o sebi i svom zdravlju. Zloupotreba droga je u suprotnosti sa pravilnom ishranom i kontrolisanim aktivnostima tokom trudnoće i nepovoljno utiče na funkcionisanje imunološkog sistema a može naškoditi i fetusu. Istraživanja pokazuju da su bebe rođene od majki koje su u toku trudnoće uzimale marihuanu lakše i imaju manju glavu od beba čije majke tokom trudnoće nisu uzimale ovu drogu.

Manje bebe imaju većih zdravstvenih problema od većih beba. Postoje studije koje ukazuju na probleme nervnog sistema i koncentracije kod dece čije su majke pušile marihuanu za vreme trudnoće. Dojilje koje uzimaju marihuanu, putem mleka prenose određenu količinu THC-a na bebu. Konzumiranje marihuane tokom prvog meseca dojenja može da uspori razvoj motorike (kontrolisanje pokreta) kod bebe.

Uticaj intezivnog konzumiranja marihuane na učenje, ponašanje i motivaciju:

Kod nekih korisnika koji dugo uzimaju marihuanu vidljivi su nagoveštaji gubitka motivacije (amotivacioni sindrom). Takve osobe ne zanima šta se s njima dešava, nemaju želju za svakodnevnim radom, premoreni su i zanemaruju sopstveni izgled. Oni koji rade ili idu u školu postižu slabe rezultate.

Jedna studija sprovedena među srednjoškolcima pokazuje da vitalne sposobnosti vezane za koncentraciju, učenje i pamćenje izuzetno slabe kod onih koji redovno uzimaju marihuanu, čak i posle prekida od 24 sata. Upotreba marihuane među tinejxerima prouzrokuje slabiji uspeh u školi, devijantno ponašanje, delikvenciju i agresivnost, suprotstavljanje i loše odnose sa roditeljima, druženje sa delinkventima i uživaocima droga.

Takođe, istraživanja pokazuju regresivno ponašanje (sisanje prsta, bes) kod dece predškolskog uzrasta čiji roditelji uzimaju marihuanu, nego kod dece čiji roditelji ne konzumiraju ovu drogu.

Zavisnost:

Zavisnost od bilo koje droge postoji kad postoji snažna, nekontrolisana želja i potreba za njenim konzumiranjem, uprkos saznanjima o negativnim zdravstvenim i društvenim posledicama. Marihuana zadovoljava ovaj kriterijum.

Postoje mišljenja da marihuana ne izaziva zavisnost, međutim najnovija istraživanja su pokazala da se kod ove droge dugotrajnim korišćenjem podiže prag osetljivosti uživaoca i povećava se njegova tolerancija na drogu, pri čemu se razvija i zavisnost. Kao i kod drugih oblika zavisnosti, i u ovom se slučaju pojavljuju prateći efekti. Neki teški korisnici pokazuju znakove zavisnosti, jer kad ne uzimaju drogu javlja se apstinencijalna kriza: nemir, gubitak apetita, nesanica, gubitak težine i drhtanje ruku.

Prema jednoj studiji, kod mladih koji uzimaju marihuanu i kod kojih je ranije zabeleženo antisocijalno ponašanje brzo je došlo do stvaranja zavisnosti na ovu drogu. Ova je studija, takođe, pokazala da je kod problematične omladine koja puši cigarete, uzima alkohol i marihuanu, napredovanje od prvog do redovnog uzimanja marihuane bilo toliko kao napredovanje do redovnog pušenja cigareta, a još veće nego do redovnog uzimanja alkohola.

Izmeđuu ostalog, istraživanja na životinjama sugerišu da marihuana stvara i fizičku zavisnost, što se potvrđuje apstinencijalnim krizama kod ljudi. Kod redovnih korisnika marihuane može se razviti “tolerancija” što znači da su im potrebne veće količine droge da bi se postigli željeni rezultati, koje su ranije postizali s manjim dozama.

Lečenje:

Prema podacima NIDA (National Institute on Drug Abuse), u SAD više od 120.000 ljudi godišnje započne lečenje zavisnosti od marihuane. Do pre nekoliko godina bilo je teško pronaći program lečenja. Lečenje ove zavisnosti bilo je isto kao i lečenje zavisnosti od drugih droga.

To je uključivalo detoksifikaciju, terapiju ponašanja i terapijske grupe. Odnedavno, istraživači testiraju različite načine da korisnike marihuane uključe u terapiju i da im pomognu pri odvikavanju. Program lečenja je usmeren na savetovanje i sistem grupne podrške.

Koliko marihuana ostaje u organizmu?

Posle konzumiranja marihuane, njen glavni halucinogeni sastojak, THC (delta-9-tetrahydrocannabinol), ostaje u organizmu od 3 do 30 dana u zavisnosti od metabolizma osobe. Ako se bas konkretno trazi da li je neko konzumirao marihuanu, ispitivanje mora da se radi direktno za THC, odnosno na opojne droge.

Po konzumiranju marihuane, THC ostavlja tragove u plucima, krvi, mozgu, jetri, masnom tkivu, bubrezima i kosi. Obicno se testovi na opojne droge rade na mokracu i tu se moze ustanoviti prisustvo THC do 30, a u zavisnosti od metabolizma ispitanika, i do 45 dana. Novija istrazivanja u SAD pokazuju da tragovi THC najduze ostaje u korenu kose i to cak do 3 godine od konzumiranja.

Medjutim, danas postoje razne supstance koje mogu uspesno da odstrane THC, a i ostale narkotike i halucinogene supstance iz organizma, bar tako tvrde proizvodjaci tih sredstava (Marihuana Detox Kits).

Kokain!!!

Sredinom 19. veka kokain je u čistom obliku izolovan iz lišća koke, “božanske biljke” Inka. Žvakanje lišća koke poznato je u Južnoj Americi jos iz praistorije, jer je siromašnom stanovništvu koje teško živi u brdovitim predelima “utoljavalo glad i davalo snagu”.

 Naziv kokain verovatno potice od reci KHOKA, sto na jeziku Inka znači drvo. Frojd je u Beču 1884. godine otkrio svog prvog kokainomana.

Frojd piše da pri davanju minimalno aktivne doze kokaina (0,05-0,10 g) osobama dobrog  psihičkog i telesnog zdravlja i kada ne slede posebna fizička naprezanja, nema nekih iznenađujucih efekata. Međutim, davanje kokaina osobi koja je umorna i gladna, nakon 10-20 minuta osoba oseca “da narasta do pune visine intelektualne i telesne snage”, koje karakteriše euforija. U toku dejstva osoba ne može da zaspi, nema potreba za hranom i odmorom.

Kokain se apsorbuje preko svih sluzokoza: nosne, sluzokoze usta, vagine, debelog crijeva i drugih.

Kod ušmrkavanja (“snifovanja”) kokaina nastaje zapaljenje sluzokože nosa, zatim erozije i perforacija nosne pregrade.

Zbog efekata koji traju kratko kokainomanijaci su prinudjeni da kokain unose u orgnizam i do 20 puta tokom dana.

Intravenskim unošenjem efekti nastaju nakon 15-20 sekundi, a potkožno i intramuskularno unošenje kokaina je retko. Kokain se može koristiti i u obliku čaja.

Kokain spada u najstarija psihostimulativna sredstva.Najveci broj ljudi (danas ih navodno ima 5-6 000 000, dok ih je ranije bilo mnogo vise u planinskim predelima Perua,Bolivije i Sjeverne Argentine), zvace lisce koke i poznati su kao kokerosi

“Kokeros” je bled, asteničan, sa zelenim zubima, upalih očiju, širokih zenica, nesigurnog hoda, poremećenog ritma govora.

Kokain, izolovan iz droge ili sintetizovan, upotrebljava se rastvoren u vodi ili u nekom alkoholnom piću, zatim u obliku praška za inhalaciju, kao dodatak cigaretama ili duvanu za lule i, naravno, injekciono.

Dejstvo kokaina je manifestnovanije kod osoba čije su motorne snage oslabljenje, nego kod osoba koje su zdrave ili odmorene. Reaktivno vreme, od momenta dejstva draži i odgovarajuće motorne reakcije, pod dejstvom kokaina postaje kraće. Frojd, govoreći o terapijskim efektima kokaina, ističe da su ga koristili u tretmanu melanholije, a da je u SAD apstinencijalna faza opiomanije, kao i alkoholizma, tretirana kokainom.

Opisuju se tri stadijuma dejstva kokaina:

  • euforični
  • konfuzno-halucinatorni i
  • depresivni

Euforija je živahna, pracena neodoljivim smehom, razdraganošću i psihomotornim nemirom. Verovatno je to dalo povoda Dipreu da ove efekte kokaina nazove “srećom u pokretu”. Bitno je uticao na neke likovne škole kao kubizam, dadaizam i futurizam.

U euforičnom stadijumu postoji subjektivni osecaj neogranicene intelektualne moći, zatim smanjenje telesnog i mentalnog zamora.

Osoba u velikom stadijumu je impulsivnog ponašanja.

Kokainoman je preduzimljiv, samosvestan, brbljiv, samopouzdan i seksualno dezinhibiran.

Kokainomanija je česta kod homoseksualaca, ali isto tako moguće je da homoseksualnost bude posledica kokainomanije. U kasnijim fazama kod muskaraca nastupa impotencija i slika patološke ljubomore.

U drugom stadijumu dominiraju halucinatorni i iluzioni fenomeni. Tipične su mikropsije, tzv. “iliputanske halucinacije”. U ovom stadijumu javljaju se jos anksioznost i razdražjivost. Akustičke halucinacije provociraju samooptužujuće produkcije.

Treći stadijum karakteriše se depresivnošću, apatijom, redukcijom voljne motorike do nivoa pravog stupora, kad osoba, ukpcena poput mumije, ne reaguje ni na kakve drazi.

U hronicnoj fazi kokainomanije, osoba je promenljivog raspolozenja, razdrazljiva, zabrinuta, često asocijalnog i antisocijalnog ponasanja.

Kokain je droga koja stvara najsnažniju psihičku zavisnost, pa narkoman upada u krize potistenosti i očajanja, ili, pak, divlje agresivnosti i kriminalnog ponasanja, kada mu zapreti opasnost da ce ostati bez droge.

Ekstazi!!!

Šta je ekstazi?

Ekstazi (ecstasy) je popularni naziv za MDMA (3,4- metilendioksi-N-metamfetami) – polusintetičku psihoaktivnu supstancu koja ima psihostimulativna svojstva amfetamina i halucinogene efekte meskalina. Pripada A klasi dizajniranih droga (dizajnirane droge su supstance sa psihoaktivnim svojstvima koje se prave izmenom molekularne strukture neke već poznate psihoaktivne supstance ili mešanjem nekoliko PAS koje u novoj kombinaciji stvarajući sasvim novu supstancu, sa novim efektima). Proizvodi se u obliku kristalno belog praha, na tržište se obično plasira u kapsulama, tabletama ili u prahu. Najčešće se konzumira oralno ili ušmrkavanjem, ređe ga je moguće naći i u obliku rastvora za injekcionu upotrebu.

Ekstazi se na ulici još naziva i esker, eks, I, bombonica…

Tablete ekstazija najčešće ne sadrže samo MDMA, nego i/ili MDA, MDE, MDEA, DXM, efedrin, amfetamin, kofein i slične supstance. Jedna tableta je obično težine oko 250 mg, a MDMA-a ima tek 50-80 mg. Velik deo težine odlazi i na vezivne materije.

Termin ekstazi ima šire značenje i obuhvata osim MDMA poznat i kao “Adam”, I MDEA (3,4-methylenedioxy-N-ethylamphetamine) na ulici poznat kao “Eva” , MDA (3,4 Methylene-dioxy- amphetamine), DOB (2,5-Dimethoxy-4-bromoamphetamine), PMA (para-methoxyamphetamine)
Ove droge se razlikuju po svojim efektima.

Na tabletama koje mogu biti raznih boja, utisnuti su raznovrsni logotipi: probodeno srce, konjić ferrarija, mitsubishi, slonče, zec, ptica, Versace, bik, srp i čekić i brojni drugi. Po znaku može se (ne uvek!) znati način delovanja, na primer; ferrari je jak, dugo traje, daje više energije – manje ljubavi i prisnosti.; crveni Versace (može biti i druge boje), kraće traje, ali ima u sebi mnogo MDMA i zato daje mnogo sreće i ljubavi itd.

Istorija ekstazija.

MDMA je prvi put sintetizovan od strane nemačke farmaceutske industrije 1912. Kao lek sa mogućim supresorskim dejstvom na apetit.
Na njega se ubrzo zaboravlja sve do Drugog svetskog rata, kada ga vojska, uz mnoge druge droge, testira za moguću upotrebu tokom hladnog rata.
Zaključuju da je beskoristan, pa se na njega opet zaboravlja sve do sredine šezdesetih, kada ga u svojoj privatnoj laboratoriji sintetiše Aleksandar Šulgin. Ovaj hemičar, koji će postati poznat po MDMA, zbog svog interesa za psihodelične droge odlazi iz komercijalne farmacije i tokom trideset godina u svojoj laboratoriji radi na beskrajnom nizu “majnd-altering” droga. Verovao je da farmakološka istraživanja mogu proizvesti sredstva koja će pomoći proširenju ljudske percepcije i smatrao je beskorisnim da svoj “materijal” testira na životinjama.Tako je oko sebe okupio krug prijatelja i poznanika, koji su bili voljni da mu pomognu. Oni bi se okupljali kod njega kući, doneli bi hranu, piće, vreće za spavanje i eksperiment je mogao da počne. Posle svakog okupljanja morali su da podnesu izveštaj sa detaljnim opisima efekta droge. Kada je MDMA pokazao svom prijatelju psihologu, droga se proširila zbog svog navodnog terapeutskog potencijala.Od 1970. godine američki psihoterapeuti počinju da ga koriste kao psihoterapeutsko oružje. Godine 1985. proglašen za supstancu koja nema terapijsku vrednost i zabranjen zakonom, ali njegova popularnost na ilegalnom tržištu je nastavila da raste. Svoju ekspanziju doživljava 90tih godina sa nastankom tehno muzike i postaje popularna droga na rejv žurkama, dobija status “plesne droge”. Danas upotreba ekstazija izlazi iz okvira tehno subkulture i širi se rapidno među mladima koji je doživljavaju kao “rekreacionu” drogu.

Doziranje.

Uobičajena doza varira između 80 i 160 mg (oralno). Standardnom dozom smatra se 2 mg po kilogramu telesne težine (iako reagovanje na ovu drogu nije strogo proporcionalno telesnoj težini). Kad se MDMA uzima oralno, efekti se javljaju oko 30-45 minuta kasnije. Ušmrkavanje i ubrizgavanje uzrokuju brže delovanje.
Primarni efekti obično dostižu vrhunac oko sat do sat i po nakon uzimanja, traju otprilike dva sata, a zatim postepeno slabe.
Sekundarni efekti (tzv. afterglow) mogu se osećati danima.

Kontraidikacije.

MDMA uzrokuje povišenje krvnog pritiska i pulsa, kao kod umerenog vežbanja. Zbog toga se izrazito ne preporučuje ljudima sa istorijom bolesti – povišenim krvnim pritiskom, hipoglikemijom, bolestima srca ili moždanog udara.
Isto upozorenje vrijedi i za ljude koji su osjetljivi na lekove i droge (oko 10 % populacije). Problemi s bubrezima i jetrom su takođe kontraindikacija. Naročito je opasna kombinacija s MAO inhibitorima koji se često prepisuju kao antidepresivi, a koja može dovesti i do smrti.
Neki drugi antidepresivi (SSRI, npr. Prozac/Portal), pak, mogu ublažiti potencijalnu štetnost MDMA.

Efekat delovanja.

Početak delovanja, “coming up”, korisnici osete kao zatezanje vilica, znojenje, sušenje usta, podrhtavanje i ubrzan rad srca. Dvadeset do 60 minuta nakon unošenja u organizam izaziva provalu oslobođene energije i euforiju. Krvni pritisak raste, kao i telesna temperatura. Može se javiti i mučnina. Dolazi do povećanja budnosti i energije, kao i potiskivanja žeđi, umora i sna. Javlja se živahnost i raste osećaj bliskosti sa drugom osobom ili okruženjem. Zvukovi, boje i emocije izgledaju i doživljavaju se intenzivnije. Visoke doze ove droge dovode do slabije koordinacija ekstremiteta i brzo micanje zenica poznato pod nazivom nistagmus. Mogu se javiti i glavobolja, kao i bezrazložna agresivnost koju je teško obuzdati. Pod uticajem ekstazija moguće je plesati satima. Ovo povećanje fizičke aktivnosti, uz rast telesne temperature koji prati uzimanje ove droge, nosi opasnost od prekomernog gubitka telesne tečnosti i pregrejavanja. Prestankom delovanja javlja se osećaj umora i depresije koji može potrajati satima. Korištenje ekstazija dovodi do razvoja tolerancije, umerene fizičke i psihičke zavisnosti.

Mehanizam delovanja.

Najjednostavnije, laički i ukratko: MDMA uzrokuje povećano izlivanje serotonina u mozgu iz stanica koje ga proizvode. Serotonin je neuroprenosnik zadužen za raspoloženje i nastaje iz određene aminokiseline. Što ga je više u mozgu, bolje smo raspoloženi.
Za vrijeme “špica” njegova je koncentracija najveća, a tri, četiri sata nakon uzimanja MDMA izliveni je serotonin već većim delom potrošen ili razgrađen. U to vrijeme “spuštanja” dolazi do lošijeg raspoloženja zbog pomanjkanja serotonina i zbog velike razlike u raspoloženju u odnosu na sat ranije.
Mnogi uživaoci ekstazija greše kada u ovim trenucima uzimaju ponovo supstancu. U zavisnosti koliko je serotonina pre proizvedeno u “njegovim” stanicama i zavisno o tome kolika je prva doza MDMA bila, u drugom uzimanju ima manje serotonina za izlivanje i slanje električnih impulsa koji uzrokuju dobro raspoloženje. Svakom novom dozom MDMA u mozgu ima sve manje serotonina. On se troši daleko brže nego sto se stvara. Istraživanja pokazuju da je potrebno da prođu i do dve nedelje da se serotonin potpuno obnovi. To znači da ako se ekstazi uzima u kraćim intervalima od dve nedelje, nivo seratonina ne može da se podigne na normalan nivo što može uzrokovati loše raspoloženje i depresiju, pa samim time i probleme u svakodnevnom životu.

Moguće štetne posledice.

Povišen krvni pritisak, opasnost od infarkta miokarda, gubitak apetita i telesne težine, poremećaji spavanja, moguća pojava psihoze. Osim trenutnog štetnog delovanja, dokazano je da ova droga uzrokuje mutacije i oštećenja na naslednom materijalu, a ima i dugoročne štetne posledice.

Smrtni ishodi su posledica predoziranja, hiperpireksije (povećane temperature, dehidracije (gubitak tečnosti) i otkazivanja rada srca. Psihotično, agresivno i autoagresivno ponašanje (nasilje prema drugima, autodestruktivnost, samoubilačke verbalizacije, nagoveštaji ili ponašanja ) zahtevaju primenu snažnih lekova (haloperidol i dijazepam, čak injekciono ), po potrebi i u kraćim vremenskim intervalima.

Mentalni poremećaji.

Po svom sastavu “ekstazi” je sličan amfetaminu i meskalinu pa su i dominantni farmakodinamski efekti stimulacija mentalne aktivnosti i iluziono – halucinatorne “kreacije”. Supstanca se brzo resorbuje, prelazi krvno – moždanu barijeru i deluje na centralni nervni sustem.
Na zapadu zloupotrebe ove supstance dostiže epidemijske razmere među tinejdžerima. Posledice zloupotrebe ove supstance su na nivou mentalnog funkcionisanja, telesnog zdravlja i poremećaja ličnosti. Reakcije su inividualne, a toksični efekti mogu biti ispoljeni i pri vrlo malim dozama. Među psihičkim simptomima dominiraju:

  • strah, depresivnost
  • slušne i vidne halucinacije
  • toksične ili tzv. deklasirane psihoze kod osoba koje su, u nepovoljnim životnim situacijama ili zbog intoksinacije predisponirane da obole od neke duševne bolesti

Toksične psihoze praćene su halucinacijama, paranoičnim ideacijama i paničnim strahom da su egzistencijalno ugroženi, samoubilačkim idejama i samoubistvima. Brojne su posledice na somatskom planu i zdravlje mladih osoba ozbiljno je ugroženo. Najčešći poremećaji su: zapaljenje jetre i bubrega, insuficijencija bubrega i srca, kardio – miopatije, vaskularna krvavljenja, razna nervna oboljenja (tikovi, poremećaji nalik na parkinsonizam), kao i konvulzije epileptičnog karaktera (kod osoba koja imaju ličnu ili porodičnu predispoziciju).

Značajno je istaći i poremećaje ličnosti korisnika droge. Najčešće to su opsesivno- kompulzivni fenomeni, karakteristčni po prisilnim postupcima, kao i stereotipna ponašanja.

Poremećaji rasta.

Ekstazi deluje i na endokrini sistem, posebno na štitnu žlezdu i hormon rasta. Zabeleženi su slučajevi zastoja u razvoju u dece koja su koristila neke od od derivata amfetamina. Opisani su slučajevi dramaticnog propadanja mišićne mase.
Smrtni ishodi takođe su zle posledice intoksinacije, posebno u slučajevima kada je droga uzeta u kombinaciji s alkoholom, ili sa lekovima koji smanjuju krvni pritisak, nekim antidepresivima i antimalarcima.

Ekstazi u trudnoći.

Ekstazi prolazi kroz placenta novoroćenčeta te je korišćenje ekstazija u trudnoći vrlo rizično, može prouzrokovati usporen razvoj fetusa i abnormalnosti kod novoroćenčeta. Ekstazi se prodire i u majčino mleko te ga ne treba nikako uzimati u period dojenja.

Akutne intoksinacije prouzrokovane prekomernom dozom supstance.

  • Akutna intoksikacija ekstazijem rezultat je prekoračenja doze u kratkom vremenskom intervalu. Manifestuje se somtaskim i psihickim disfunkcijama. Prekomerne doze mogu biti smrtonosne].
  • Prolongirana intoksikacija posledica je hronične upotrebe ekstazija. Simpotmi variraju u intenzitetu: od blage disforije do paranoidne psihoze. Korisnik droge je euforičan, ali i zabrinut neprijatnim telesnim senzacijama, ili sumnjičav, ostećenog doživljavanja realnosti i okruženja kao ugrožavajućeg. Smanjenje sna i apetita su isto tako karakteristični simptomi.

Indukovana ekstazi ( MDMA) ansioznost objašnjava se mogućnošću da ekstazi sadržaje nesvesnog dela psihe prenese u svest. Osoba nije u stanju da integriše nesvesne i emocionalno bogate informacije. Akutna intoksinacija malom dozom supstance (50 – 150 mg) praćena je blagom anksioznošću, zebnjom, nervozom, griženjem vilice, a iščekivanje posebnih doživljaja može izazvati stanje straha. Intoksiciranog treba umiriti blagim nastupom, podrškom i uveravanjem da je to prolazni efekat unesene droge.

  • Akutna intoksinacija srednje velikim dozama (250 – 300 mg ) karakteristična je po određenoj psihopatologiji i zavisi od kvaliteta tolerancije na unesenu psihostimulativnu supstancu.

Vizuelne “iskrivljenosti” manifestuju se viđenjem svetlucavih i sjajnih predmeta, titrajućeg kretanja, geometrijski ulepšanih. Osoba je svesna efekta supstance i zahteva da ostane sama ili, pak, traži pomoć terapeuta. Osoba je uplašena i terapeut mora da raspolaže određenom veštinom da uspostavi komunikaciju. Nekad ispoljavaju naglašenu brigu o drugim osobama koje su takodje pod drogom, tvrdeći za sebe da su “haj”. Mogu se pojaviti paranoidne ideacije, snažna depresivnost, kao i iznenadne promene stanja svesti.

  • Akutna intoksinacija velikim dozama ( 300 – 400 mg ) zavisi od prethodnih iskustava korisnika droge (upotreba stimulativnih i halucinogenih droga, PCP-a i sl. ), tolerancije i okruženja.

Dominiraju sledeći simptomi :

  • anksioznost koja često prerasta u paniku ( praćenu ubrzanim srčanim ritmom )
  • psihotična reakcija
  • paranoidnost i
  • agresivnost

Hipertenzivne krize i srčane aritmije mogu ugroziti cerebrovaskularni sistem (mozak i moždane krvne sudove ) i dovesti do pojave “sloga” ili moždanih krvavljenja (hemoragija). Treba imati na umu da je intoksicirana osoba možda konzumirala i neke druge droge : kokain, amfetamine, marihuanu, alkohol…

Prolongirane intoksinacije gubitak mentalne bistrine.

Prolongirane intoksinacije s velikim dozama pogađaju čak i osobe sa naglašenom tolerancijom na ekstazi. Mlade osobe gutaju ogromne količine ove droge i dospevaju u stanje fizičke i psihičke iscrpljenosti.
Treba izdvojiti sledeće simptome:

  • promene raspoloženja
  • emocionalnu nestabilnost
  • anksioznost
  • depresivnost i
  • teže mentalne poremećaje tipa psihoza, koje u praćene paranoidnošću i nasilničkim ponašanjem.

Prolongirana intoksinacija malim dozama praćenja je blažom psihopatijom:

  • gubitak mentalne bistrine i pribranosti
  • mentalna konfuzija
  • neraspoloženje
  • gubitak motivacije
  • dezorijentacija zaboravnost i
  • oštećenje pamćenja.

Ukoliko osoba nastavi da koristi drogu, dolazi do gubitka apetita i nesanice.

Predoziranje.

Zbog euforije koju MDMA izaziva, često se ignorišu signali tela i zato treba uvek paziti na moguću dehidraciju, grčeve mišića, vrtoglavicu, iscrpljenost i preveliko naprezanje.
Predoziranje s MDMA karakteriše brzi puls, visok krvni pritisak, slabost, mučnina, vrtoglavica, grčenje mišića ili napadi panike.  Kod pojave takvih simptoma treba sesti, odmoriti se, po mogućnosti izvan zagušljivog i pregrejanog prostora, i popiti tečnost (ne alkohol).
U slučaju da predozirana osoba izgubi svijest ili ima vrlo jake opisane simptome, svakako treba potražiti medicinsku pomoć.
Osobe, koje uprkos svemu, uzimaju ekstazi treba da imaju na umu da je najvažnije piti puno tečnosti i voditi računa da uvek imaju pri ruci sok ili vodu.

Lečenje akutnih trovanja ekstazijem: sedativi, fizičko rashlađivanje, mirna i tiha sredina, simptomatska terapija, bromokriptin ili dantrolen.

Lečenje zavisnosti od ekstazija.

Ekstazi je adiktivna droga – izaziva psihičku i blažu fizičku zavisnost, sa karakteristčnim povećanjem tolerancije. Apstinencija bez pomoći lekara je prihvatljiva za one koji su ekstazi koristili u kratkom vremenskom period. Osobe koje su dejstvu ekstazija bile izložene duži vremenski period treba da potraže stručnu medicinsku pomoć. U pojedinim slučajevima nagla apstinencija može da prouzrokuje medicinske komplikacije, te je neophodno obezbediti odgovarajući medicinski tretman. Većina programa lečenja zavisnika od ekstazija podrazumeva detoksikaciju uz korišćenje sedativa, psihoterapiju, bihejvoralne kognitivne terapije, grupne terapije.

Kombinovanje MDMA.

MDMA + amfetamini (speed) – mogućnost predoziranja amfetaminima je jako povećana. Izrazito se ne preporučuje jer oboje povećavaju puls i krvni pritisak.

MDMA + kokain – slično kao i kod amfetamina.

MDMA + heroin i ostali opijati – nema izrazito opasnih interakcija, ali stimulirajući efekt MDMA može sakriti sedativni efekt opijata pa je mogućnost predoziranja opijatima povećana. U ovom slučaju, najveći problem leži u vrlo mogućoj zavisnosti o heroinu i opijatima.

MDMA + alkohol – MDMA može sakriti delovanje alkohola, pa je povećana mogućnost trovanja alkoholom. Alkohol doprinosi dehidraciji organizma, kao i MDMA.

Kako prepoznati osobu pod dejstvom ekstazija?

Znakovi koji nas upućuju na sumnju da neko možda uzima psihostimulator – ekstazi:

  • promena ponašanja u pravcu neobične aktivnosti, čini se da osoba sva pršti od snage, što joj inače nije svojstveno, od nje se u društvu odjednom ne može doći do reči, iz nje zrači nekakva neobična i snažna energija, teško joj je da se zadrži na jednom mestu, neprestano pleše i kao da se ne umara;
  • promena uobičajenog izraza lica, oči plamte, zbog proširenja zenica oči se čine tamnijim nego inače;
  • Ako je osoba nedavno uzela ekstazi ili spid, vrlo karakteristična je i upečatljiva ukočenost lica, a naročito donje vilice, često praćeno škrgutanjem zuba i iskrivljenim “grimasama”.
  • promena navika u jelu i spavanju, i to u smislu da se čini kako se osobi nikad ne spava, kako nikad nije umorna, te da joj hrana gotovo i ne treba, čime se često hvali i odaje sebi priznanje;

LSD!!!

This slideshow requires JavaScript.

LSD je u čistom obliku  bezbojan, bez mirisa i lagano gorak. LSD se obično koristi oralno, u obliku kocke šećera, na upijajućem papiru ili u oblika želatina. U svom tečnom obliku može se unositi intravenski. Doza koje utiče na čoveka kreće se od 20 do 30 mikrograma.

LSD je izašao iz labarotorija Sandoz i predstavljen kao droga namenjena korištćenju u psihijatriji, na početku se pokazao kao obećavajuća stvar u lečenju teških psihičkih poremećaja, i kao takav se počeo pod strogim nadzorom koristiti u nekim psihijatrijskim ustanovama. Kako je LSD sve više izlazio u javnost time je započela i zloupotreba, uskoro je zabranjen za korištenje u bilo koje svrhe, medicinske, rekreativne ili spiritualne. Bez obzira na to, u nekim intelektualnim krugovima LSD se smatra obećavajućom drogom. Određene organizacije podupiru LSD poput Beckley FoundationMAPSIstraživački institut Heffter, Albert Hofmann Foundation i njegovo istraživanje za korištenje u medicinske svrhe.

Poreklo i istorija LSD

Dr. Albert Hofmann radeći za Sandoz labarotoriju u Baselu (Švajcarska) prvi je sintetički proizveo LSD16. novembra 1938-e   godine.

Dr. Albert Hofmann rođen u Švicarskoj, po struci hemičar, otkrio je LSD slučajno i to kao deo većeg istraživačkog programa kome je zadatak bio otkriti potencijalnu korist derivata Ergot alkaloida  za medicinske svrhe. Psihodelična svojstva LSD-a otkrivena su tek pet godina kasnije kad se Hofmann vratio na proučavanje onogo što je tada nazvao neobičan predosećaj. Hofmann je16-og aprila prvi put slučajno otkrio svojstva LSD-a kada mu se vrlo mala količina upila kroz kožu, što ga je navelo da namerno testira dozu od 250 µg. 19-og aprila. Taj dan se naziva dan s biciklom, jer Hofmann je nakon uzimanja LSD-a krenuo svojoj kući na biciklu – kada je počeo primećivati vrlo čudne i jake efekte LSD-a, dok je došao kući efekti su samo kulminirali, nakon otprilike 6 sati počeo sa “vraćati” u “normalno” stanje. Sve do 1966-e godine, LSD je bio distribuiran besplatno od firme Sandoz zainteresovanim naučnicima pod trgovačkim imenom Delysid. Psihijatri su počeli primenjivati Delysid kako bi bolje shvatili šizofreniju. Mnoga klinička ispitavanja su vršena u psihodeličnoj psihoterapiji, rezultati su uglavnom bili pozitivni.

Pioniri LSD terapije i njegova istraživanja u psihijatriji su Hemfri Osford, Abram Hofer i Dankan Bluet, i  svi su radili u instituciji Saskatchewan.

Uticaj

Efekti LSD-a normalno traju 8 do 16 sati, a prvi znaci vidljivi su 30 do 60 minuta nakon uzimanja. Tolerancija na LSD slabi i nestaje već nakon 3 dana, LSD vrlo teško može izazvati psihičku zavisnost, a fizička  ne postoji i dosad nije zabeležena.

LSD je samo ključ za vrata, ono što se događa u sobi zavisi samo o osobi i njenoj okolini. Loš trip je gotovo uvek izazvan zbog loših uslova i stava osobe. Iskustvo zavisi o stanju svesti koje osoba ima pre uzimanja LSD-a i o okolini, odnosno atmosferi u kojoj se osoba nalazi. Okolina predstavlja društvo, okolnosti iliti atmosferu. To se još naziva set and settings po rečima dr. Timoti Larija

Psihički efekti su stanje povišene svesti, eventualno povećan kreativni i socijalni aspekt, drugačije shvatanje stvarnosti, doživljavanje istih stvari na drugi način, drugim rečima kao što se često navodi i duboka religiozna odnosno spiritualna iskustva.

LSD može biti triger (okidač) u pojavi šizofrenije, nego u tim slučajevima potrebno je zadovoljiti mnoge kriterijume što je vrlo retko. Osoba mora biti kandidat (npr i najčešće zbog genetike) za šizofreniju i u treznom stanju, nego i samo to nije dovoljno. LSD može prouzrokovati psihičke traume koje će potrajati nakon “skidanja”, međutim i za to je vrlo važna osoba i okolina. Osobe s bilo kakvim psihičkim poremećajima ili izuzetno nestabilni karakter lako podležu lošem iskustvu. Okolina u kojoj se osoba oseća neugodno, neželjeno, u strahu i slično često je uzrok lošem iskustvu.

Obično i skoro uvek kada se LSD podmetne osobi koja potom ne zna što je uzela i što joj se događa dolazi do lošeg tripa i najčešće ozbiljnijih psihičkih poteškoća kasnije. Što nije slučaj samo za LSD već i za druge droge. Vrlo je važno za uživaoca da zna šta se događa i zbog čega.

LSD spada u teške droge i veoma je opasan po psihičko stanje uživaoca. Može proizvesti jako ozbiljne posledice i ni pod razno nije za eksperimentisanje. Neki tvrde da je ako se pravilno upotrebljava manje štetan  od cigara i alkohola ali moje mišljenje kroz iskustvo je da je LSD jedna od najopasnijih droga ikad napravljenih!!!

Opojne droge i njihova štetnost!

Opojne droge i njihova štetnost

Već više hiljada godina na pojedinim kontinetima ljudi su neke vrste biljaka sa narkotičkim dejstvima koristili kao lek ili su ih upotrebljavali prilikom religioznih ceremonija.
U novije vreme, razvojem nauke, a posebno hemije, naučnici su uspeli poslednjih decenija da iz tih biljaka naročitih svojstava izdvoje aktivne supstance koje su po svom efektu mnogostruko jače. Istovremeno su psihotropne materije dobijene novim hemijskim metodama postale lakše pa stoga i podobnije za upotrebu i transport.
Zahvaljujući sve savršenijim savremenim sredstvima saobraćaja i komunikacija nestalo je prirodne izolovanosti pojedinih regiona, a stvarne razdaljine između zemalja i kontinenata nisu više nikakva prepreka. Tako su biljke narkotičkih svojstava, nekad karakteristične za pojedine regije, postale „domaće“ u čitavom svetu.
Prvobitno su droge korišćene isključivo u medicinske svrhe i to posebno kao sredstvo za ublažavanje bolova (anestetik). Još od starog Rima poznata je izreka „Dolarum sedare divinum opus est“ (ublažiti bol, božansko je delo).
Razvojem civilizacije, tokom vremena, došlo je do nekontrolisane upotrebe opojnih droga, koje u svom krajnjem ishodu razaraju čovekovu ličnost i duhovno i fizički. Zbog sve većeg širenja i zloupotrebe opojnih droga, opšte je prihvaćeno stanovište da se proizvodnja, promet i upotreba opojnih droga, mora podvrći kontroli za to nadležnih organa i institucija. Kako su posledice upotrebe droga katastrofalne ne samo za čoveka kao pojedinca nego i za čovečanstvo u celini, međunarodna zajednica ih je stavila pod kontrolu …

Najuopštenije gledano opojne droge su prirodne i sintetičke supstance složenih organskih jedinjenja koje imaju osobinu da na čoveka deluju tako što izazivaju kod njega psihička i fizička stanja.
Osoba koja uzima narkotička sredstva oseća razdraganost, pijanstvo, omamljenost, izuzetnu hrabrost i halucinacije, kao i osećaj pojačane inteligencije i seksualne moći. Jednom uzeta droga stvara neodoljivu potrebu za ponovnom upotrebom i povećanjem doze, što u krajnjem ishodu izaziva psihičku i fizičku zavisnost.
Čovek je od davnih vremena koristio opojne droge da bi pobegao od surove stvarnosti u stanje euforije kao i da bi ublažio bol ili izdržao enormne fizičke napore.
Ljudi su prvobitno koristili snagu dejstva narkotika isključivo u terapijske svrhe, nakon čega su pacijenti psihopatskih sklonosti nastavljali sa konzumiranjem droge i tako postajali zarobljenici bele smrti.
Po poreklu materije i načinu na koji se proizvode, opojne droge mogu biti prirodne, polusintetičke i sintetičke.
Prema farmakološkim svojstvima i dejstvu na čoveka, droge mogu biti halucinogene droge, depresorne i stimulativne droge.

Halucinogene droge

Halucinogene droge dobile su ime po halucinacijama i iluzijama kod onih koji ih uzimaju. Po uzimanju droge osoba stiče potpuno iskrivljene audio i vizuelne predstave o stvarnosti i okolini. Halucinogene droge pojačavaju osetljivost čula, ali istovremeno deformišu njihovu sposobnost da doprinose uočavanju razlike između realnog i iluzije.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Najveći broj halucinogenih droga proizvodi se u ilegalnim laboratorijama širom sveta. Neke od njih farmaceutska industrija proizvodi i u medecinske ili istraživačke svrhe, ali čak i iz tih fabrika ilegalnim iznošenjem drogadospeva na crno tržište. U laboratorijama halucinogene droge se njčešće proizvode u obliku tečnosti, praha, kapsula, tableta ili pomešane sa drugim materijama.
Halucinogene droge deluju na čula tako da onaj ko ih uzima ima utisak da „vidi zvukove i čuje boje“, čime se stvara iskrivljena kaleidoskopska slika, gubi se osećaj za rastojanje, pravac kretanja. Stvara se nerealna predstava o veličini pojedinih predmeta. One deluju na različit način na nervni sistem, koji se može kretati od blagog uzbuđenja do panike i raznih oblika destruktivnog ponašanja. Njihovo dejstvo nikad se ne može predvideti. Zenice narkomana koji uzimaju halucinogene droge su proširene, oni su razdražljivi i osetljivi na spoljašne uticaje (svetlost, zvuk i dodir). Pod uticajem halucinogenih droga su telesna temperatura i krvni pritisak vrlo visoki. Uzimanje halucinogenih droga nosi opasnosti i posle prestanka sa njihovom upotrebom. Čak i posle više godina oni koji su ih nekad uzimali mogu doživeti delimična ponavljanja psihodeličkih efekata, što je u psihijatriji poznato kao povratak (Flashback). Halucinogene droge izazivaju psihičku zavisnost koja varira od vrste droge, doziranja, godina starosti i fizičke konstitucije narkomana. Njihova upotreba bila je od davnina poznata, što se, naravno odnosi na prirodne halucinogene.
Halucinogene droge uzimaju se obično u srazmeri od 1 prema 100 miligrama. Ilegalno se prenose na različite načine. Tako je na primer LSD nalažen na upijaćoj hartiji, u bombonama, nalepnicama, šećeru i drugim predmetima i supstancama.
U halucinogene droge spadaju: opijum, morfin, morfijum, kodein, heroin, marihuana, hašiš, LSD, pejot i mnoge druge.

Depresorne droge

Depresori deluju na centralni nervni sistem usporavajući njegovu aktivnost i mogu biti prirodnog ili veštačkog porekla. Izazivaju različitu vrstu psihičke depresije koja se kreće od blage opuštenosti do duboke hipnoze. Razvrstani su u tri grupe od kojih prvu čine sedativi koji se najčešće koriste za lečenje nesanice, jer izazivaju psihičko i fizičko opuštanje; drugu grupu čine hipnotici koji se koriste za uspavljivanje, a treću grupu trankilizeri koji se koriste za opuštanje muskulature, otklanjajući nemire i razne vrste napetosti.
Prirodni depresori se ekstrahuju iz biljaka i deluju na organizam tako, što usporavaju njegovu psihičku i fizičku aktivnost.
Veštački depresori se proizvode u farmaceutskim laboratorijama na taj način što se spajaju različite hemijske materije i dobijaju supstance koje deluju na centralni nervni sistem. Najčešće se javljaju u obliku tablete ili tečnosti i koriste se intravenozno, podkožno ili oralno.
Najpoznatiji sintetički depresori su preparati koji imaju različita imena, a u osnovi sadrže barbituričnu kiselinu.
Barbiturati su otkriveni polovinom 19. veka u Nemačkoj, kada je hemičar Adolf Fon Bajer (Adolf Von Bayer) iz nemačkog grada Leverkuzena, proizveo barbituričnu kiselinu, koja u stvari predstavlja kombinaciju malonske kiseline i mokraće. Prvi barbiturat je proizveden početkom ovog veka i na tržištu se pojavio pod imenom Veronal.Ubrzo nakon toga je proizveden luminal, koji je u stvari verzija veronala.
Uporedo sa primenom u medicini počela je i zloupotreba barbiturata tako da je svetsko tržište preplavljeno raznim tipovima i vrstama sintetičkih narkotika iz grupe depresora. I pored terapije pod kontrolom lekara može se stvoriti psihička ili fizička zavisnost. Javlja se pšosebno jaka potreba za drogom da bi se moglo zaspati.
Uzimanje depresora izaziva zavisnost u tom smislu što osoba ovu vrstu narkotika oseća kao neophodan uslov za obavljanje svakodnevnih poslova. Ako se uz depresore uizma i alkohol dolazi do oštećenja jetre, bubrega ili disajnih organa, što ponekad dovodi do letalnog ishoda.
Po uzimanju barbiturata kod narkomana dolazi do smetnji u psihomotorici koje se manifestuju nekoordiniranim pokretima, kretanjem koje podseća na hod pijanog čoveka, teškoćama pri govoru i nemogućnost praćenja sopstvenih misli zbog pada koncentracije. U nedostatku ovih droga narkomani su vrlo razdražljivi, osećaju mučninu, deluju destruktivno na sebe i okolinu, tako da su u ovakvim slučajevima česta i samoubistva. Ovo stanje može prerasti u komu pa čak i smrt.
Narkomani koji uzimaju depresorne droge imaju proširene zenice, a po prestanku dejstva droge osećaju težak mamurluk koji podseća na trovanje alkoholom.
Trankilizeri se po svom hemijskom sastavu dele na jače i slabije.
Apstinencijska kriza se obično javlja nekoliko dana po prestanku uzimanja droge, kada organizam postepeno tokom vremena izbaci drogu iz tela preko mokraće i znoja.
Depresori se često koriste u kombinaciji sa alkoholom ili drugim drogama. Za neke od depresora još uvek postoji zabluda da imaju afrodizijačko dejstvo, ili da smanjuju tremu, zbog čega ih koriste mladi.
Dejstvo depresora na organizam zavisi od doze, vrste, načina uzimanja, kao i od starosti i fizičke konstitucije osobe koja uzima drogu. U početku, dok se uzimaju male doze, osoba ima osećaj opuštenosti, koja dovodi do gubitka orijentacije, pamćenja, koordinacije pokreta i slabljenje moći prosuđivanja. Pod dejstvom jakih doza depresora koža postaje hladna, vlažna i neumitno dolazi do komatoznog stanja. Najopasnije je to što se tad javljaju smetnje u disanju, koje ako ne dođe do pravovremene lekarske intervencije vode u smrt. Depresori su često korišćeni i kao sredstva za samoubistva. Narkomani ih uzimaju za psihičko smirenje, posebno u slučaju ako su prethodno uzimali stimulativne droge. Lica koja učestvuju u saobraćaju često pod uticajem depresornih droga izazivaju saobraćajne nesreće.

Tekst je preuzet iz knjige „Opojne droge – Multinacionalna kompanija kriminala“ Marka Nicovića

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

%d bloggers like this: