Opojne droge i njihova štetnost!

Opojne droge i njihova štetnost

Već više hiljada godina na pojedinim kontinetima ljudi su neke vrste biljaka sa narkotičkim dejstvima koristili kao lek ili su ih upotrebljavali prilikom religioznih ceremonija.
U novije vreme, razvojem nauke, a posebno hemije, naučnici su uspeli poslednjih decenija da iz tih biljaka naročitih svojstava izdvoje aktivne supstance koje su po svom efektu mnogostruko jače. Istovremeno su psihotropne materije dobijene novim hemijskim metodama postale lakše pa stoga i podobnije za upotrebu i transport.
Zahvaljujući sve savršenijim savremenim sredstvima saobraćaja i komunikacija nestalo je prirodne izolovanosti pojedinih regiona, a stvarne razdaljine između zemalja i kontinenata nisu više nikakva prepreka. Tako su biljke narkotičkih svojstava, nekad karakteristične za pojedine regije, postale „domaće“ u čitavom svetu.
Prvobitno su droge korišćene isključivo u medicinske svrhe i to posebno kao sredstvo za ublažavanje bolova (anestetik). Još od starog Rima poznata je izreka „Dolarum sedare divinum opus est“ (ublažiti bol, božansko je delo).
Razvojem civilizacije, tokom vremena, došlo je do nekontrolisane upotrebe opojnih droga, koje u svom krajnjem ishodu razaraju čovekovu ličnost i duhovno i fizički. Zbog sve većeg širenja i zloupotrebe opojnih droga, opšte je prihvaćeno stanovište da se proizvodnja, promet i upotreba opojnih droga, mora podvrći kontroli za to nadležnih organa i institucija. Kako su posledice upotrebe droga katastrofalne ne samo za čoveka kao pojedinca nego i za čovečanstvo u celini, međunarodna zajednica ih je stavila pod kontrolu …

Najuopštenije gledano opojne droge su prirodne i sintetičke supstance složenih organskih jedinjenja koje imaju osobinu da na čoveka deluju tako što izazivaju kod njega psihička i fizička stanja.
Osoba koja uzima narkotička sredstva oseća razdraganost, pijanstvo, omamljenost, izuzetnu hrabrost i halucinacije, kao i osećaj pojačane inteligencije i seksualne moći. Jednom uzeta droga stvara neodoljivu potrebu za ponovnom upotrebom i povećanjem doze, što u krajnjem ishodu izaziva psihičku i fizičku zavisnost.
Čovek je od davnih vremena koristio opojne droge da bi pobegao od surove stvarnosti u stanje euforije kao i da bi ublažio bol ili izdržao enormne fizičke napore.
Ljudi su prvobitno koristili snagu dejstva narkotika isključivo u terapijske svrhe, nakon čega su pacijenti psihopatskih sklonosti nastavljali sa konzumiranjem droge i tako postajali zarobljenici bele smrti.
Po poreklu materije i načinu na koji se proizvode, opojne droge mogu biti prirodne, polusintetičke i sintetičke.
Prema farmakološkim svojstvima i dejstvu na čoveka, droge mogu biti halucinogene droge, depresorne i stimulativne droge.

Halucinogene droge

Halucinogene droge dobile su ime po halucinacijama i iluzijama kod onih koji ih uzimaju. Po uzimanju droge osoba stiče potpuno iskrivljene audio i vizuelne predstave o stvarnosti i okolini. Halucinogene droge pojačavaju osetljivost čula, ali istovremeno deformišu njihovu sposobnost da doprinose uočavanju razlike između realnog i iluzije.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Najveći broj halucinogenih droga proizvodi se u ilegalnim laboratorijama širom sveta. Neke od njih farmaceutska industrija proizvodi i u medecinske ili istraživačke svrhe, ali čak i iz tih fabrika ilegalnim iznošenjem drogadospeva na crno tržište. U laboratorijama halucinogene droge se njčešće proizvode u obliku tečnosti, praha, kapsula, tableta ili pomešane sa drugim materijama.
Halucinogene droge deluju na čula tako da onaj ko ih uzima ima utisak da „vidi zvukove i čuje boje“, čime se stvara iskrivljena kaleidoskopska slika, gubi se osećaj za rastojanje, pravac kretanja. Stvara se nerealna predstava o veličini pojedinih predmeta. One deluju na različit način na nervni sistem, koji se može kretati od blagog uzbuđenja do panike i raznih oblika destruktivnog ponašanja. Njihovo dejstvo nikad se ne može predvideti. Zenice narkomana koji uzimaju halucinogene droge su proširene, oni su razdražljivi i osetljivi na spoljašne uticaje (svetlost, zvuk i dodir). Pod uticajem halucinogenih droga su telesna temperatura i krvni pritisak vrlo visoki. Uzimanje halucinogenih droga nosi opasnosti i posle prestanka sa njihovom upotrebom. Čak i posle više godina oni koji su ih nekad uzimali mogu doživeti delimična ponavljanja psihodeličkih efekata, što je u psihijatriji poznato kao povratak (Flashback). Halucinogene droge izazivaju psihičku zavisnost koja varira od vrste droge, doziranja, godina starosti i fizičke konstitucije narkomana. Njihova upotreba bila je od davnina poznata, što se, naravno odnosi na prirodne halucinogene.
Halucinogene droge uzimaju se obično u srazmeri od 1 prema 100 miligrama. Ilegalno se prenose na različite načine. Tako je na primer LSD nalažen na upijaćoj hartiji, u bombonama, nalepnicama, šećeru i drugim predmetima i supstancama.
U halucinogene droge spadaju: opijum, morfin, morfijum, kodein, heroin, marihuana, hašiš, LSD, pejot i mnoge druge.

Depresorne droge

Depresori deluju na centralni nervni sistem usporavajući njegovu aktivnost i mogu biti prirodnog ili veštačkog porekla. Izazivaju različitu vrstu psihičke depresije koja se kreće od blage opuštenosti do duboke hipnoze. Razvrstani su u tri grupe od kojih prvu čine sedativi koji se najčešće koriste za lečenje nesanice, jer izazivaju psihičko i fizičko opuštanje; drugu grupu čine hipnotici koji se koriste za uspavljivanje, a treću grupu trankilizeri koji se koriste za opuštanje muskulature, otklanjajući nemire i razne vrste napetosti.
Prirodni depresori se ekstrahuju iz biljaka i deluju na organizam tako, što usporavaju njegovu psihičku i fizičku aktivnost.
Veštački depresori se proizvode u farmaceutskim laboratorijama na taj način što se spajaju različite hemijske materije i dobijaju supstance koje deluju na centralni nervni sistem. Najčešće se javljaju u obliku tablete ili tečnosti i koriste se intravenozno, podkožno ili oralno.
Najpoznatiji sintetički depresori su preparati koji imaju različita imena, a u osnovi sadrže barbituričnu kiselinu.
Barbiturati su otkriveni polovinom 19. veka u Nemačkoj, kada je hemičar Adolf Fon Bajer (Adolf Von Bayer) iz nemačkog grada Leverkuzena, proizveo barbituričnu kiselinu, koja u stvari predstavlja kombinaciju malonske kiseline i mokraće. Prvi barbiturat je proizveden početkom ovog veka i na tržištu se pojavio pod imenom Veronal.Ubrzo nakon toga je proizveden luminal, koji je u stvari verzija veronala.
Uporedo sa primenom u medicini počela je i zloupotreba barbiturata tako da je svetsko tržište preplavljeno raznim tipovima i vrstama sintetičkih narkotika iz grupe depresora. I pored terapije pod kontrolom lekara može se stvoriti psihička ili fizička zavisnost. Javlja se pšosebno jaka potreba za drogom da bi se moglo zaspati.
Uzimanje depresora izaziva zavisnost u tom smislu što osoba ovu vrstu narkotika oseća kao neophodan uslov za obavljanje svakodnevnih poslova. Ako se uz depresore uizma i alkohol dolazi do oštećenja jetre, bubrega ili disajnih organa, što ponekad dovodi do letalnog ishoda.
Po uzimanju barbiturata kod narkomana dolazi do smetnji u psihomotorici koje se manifestuju nekoordiniranim pokretima, kretanjem koje podseća na hod pijanog čoveka, teškoćama pri govoru i nemogućnost praćenja sopstvenih misli zbog pada koncentracije. U nedostatku ovih droga narkomani su vrlo razdražljivi, osećaju mučninu, deluju destruktivno na sebe i okolinu, tako da su u ovakvim slučajevima česta i samoubistva. Ovo stanje može prerasti u komu pa čak i smrt.
Narkomani koji uzimaju depresorne droge imaju proširene zenice, a po prestanku dejstva droge osećaju težak mamurluk koji podseća na trovanje alkoholom.
Trankilizeri se po svom hemijskom sastavu dele na jače i slabije.
Apstinencijska kriza se obično javlja nekoliko dana po prestanku uzimanja droge, kada organizam postepeno tokom vremena izbaci drogu iz tela preko mokraće i znoja.
Depresori se često koriste u kombinaciji sa alkoholom ili drugim drogama. Za neke od depresora još uvek postoji zabluda da imaju afrodizijačko dejstvo, ili da smanjuju tremu, zbog čega ih koriste mladi.
Dejstvo depresora na organizam zavisi od doze, vrste, načina uzimanja, kao i od starosti i fizičke konstitucije osobe koja uzima drogu. U početku, dok se uzimaju male doze, osoba ima osećaj opuštenosti, koja dovodi do gubitka orijentacije, pamćenja, koordinacije pokreta i slabljenje moći prosuđivanja. Pod dejstvom jakih doza depresora koža postaje hladna, vlažna i neumitno dolazi do komatoznog stanja. Najopasnije je to što se tad javljaju smetnje u disanju, koje ako ne dođe do pravovremene lekarske intervencije vode u smrt. Depresori su često korišćeni i kao sredstva za samoubistva. Narkomani ih uzimaju za psihičko smirenje, posebno u slučaju ako su prethodno uzimali stimulativne droge. Lica koja učestvuju u saobraćaju često pod uticajem depresornih droga izazivaju saobraćajne nesreće.

Tekst je preuzet iz knjige „Opojne droge – Multinacionalna kompanija kriminala“ Marka Nicovića

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: