Propast ili smisao

Pitanje nije propast ili smisao sa primesama prisiljavanja? Nije u pitanju tvoj izbor, kao brzi odgovor – to bi značilo da moraš izabrati i takvo pitanje bi te odvelo u sumnju o Božijem karakteru? Propast je definisana kao promašeni cilj, a smisao kao ispunjenje svrhe, stoga mislim da tvoj izbor ne treba biti prisiljen već samovoljna odluka da uočiš i izabereš put koji je ispravan.

Prvo ću obrazložiti karakteristike kao i posledice puta propasti a zatim ću obrazložiti zašto je smisao istinit i koje su konsekvence života sa svrhom.

Propast. Vrednost i težina reči propast je sama po sebi raspadljiva. Propast propada. Propast asocira na kratkotrajnost. Propast ne ide u dobrom smeru. Propast ima miris smrti. Propast je u potpunosti nezanimljiva. Kada pomislim na propast – vidim provaliju a u njoj vatra i težak jauk izgubljenih duša.

Krenuću od slučajno izabranog pojma psihomonizam.

Psihomonizam je shvatanje po kome je sve što je dato i što postoji psihičke prirode. Ne želim da dokazujem nešto, ali moje čvrsto ubeđenje je da čovek ne može svojom psihom ništa pobediti. Čitava nauka je zasnovana na ljudskim shvatanjima i stoga toliko patnje kroz vekove u čitavom čovečanstvu. U mom ličnom primeru sebi sam dokazao da je ljudska psiha ako je vođena kao samostalni pokretač propadljiv pojam. Čak ni Boga ne možemo doživeti na pravi način ako ga prihvatamo samo razumski – jer nije toliko bitno da se naš um pretvori u dobre misli, koliko da nam se srce promeni pozitivnim otkucajima. Um i jeste jedan od prvih senzora za naše reakcije ali zasigurno nije presudan faktor u našim izborima. Međutim, da ne skrenem sa teme, tu se i krije jedna velika zamka. Postoje razni ljudi, sa raznim oblicima inteligencije, a u ovom primeru trebao bi akcenat da bude na logičkoj inteligenciji. Čovek koji razmišlja logički, on isključuje srce iz mnogobrojnih odluka i sve bazira upravo na zdravom razumu. Da, on ume da donese ispravnu odluku, ume da razmišlja racionalno, ume da bude kulturan, fin, sa lepim manirima…Ali postavlja se pitanje – Šta bi taj isti čovek uradio da vidi na ulici pretučenog pijanca? Ja znam šta bi uradio – doneo bi racionalnu odliku da se skloni – eto to bi uradio. Hteo sam samo banalan primer da iznesem kao dokaz da se ne može sve racionalizovati i staviti u okvire zdravog mentalnog rasuđivanja. Dodao bih i sopstveni primer totalne štete u pokušaju da problem narkomanije rešim medicinskim putem. Psihijatri i psiholozi su me u potpunosti osakatili medikamentima i pogrešnim hospitalizacijama. Tako da sam došao do zaključka da je psihomonizam propast.

Sledeća stvar kao opasan temelj za izgradnju propasti su religiozni sistemi – čitave religije i podreligije, razni kultovi, frakcije i ostala verska tla pogodna za zidanje svega i svačega. To su velika uporišta legalizma, hedonizma, individualizma, primitivizma i još mnogo nepovoljnih delovanja unutar raznoraznih sistema, grupa i podgrupa.

Uzeću za primer kultove koji u svoje redove regrutuju ljude iz raznih religioznih sredina I teše ih rečima da oni ne gledaju stvari na isti način kao njihove, sada već bivše religije. Nego upravo rade na tome da razviju kolektivnu svest o jednom Bogu koji je ljubav. U takvim zajednicama to može biti primamljivo iz razloga što oni zaista nude Boga kao jedino rešenje, ali kada se postavi pitanje o trojstvu i o doktrini čitavog kulta, oni ostaju nemi. Takvi kultovi su razvili sistem legalizma zanemarujući suštinske doktrine o Svetom trojstvu, vaskrsnuću i drugim važnim pojmovima u hrišćanstvu. Iza mnogo kultova se krije isključivo korist i ništa više. Stoga, zaključujem da svaka frakcija ili religija koja se ne temelji na istini je suštinski gledano propadljiv pojam- i samim tim osuđena na propast.

Život po svetskom sistemu vrednovanja stvari je takođe propadljiv pojam. A đavo kao bog ovoga sveta ima legitimno pravo da kroji strategiju poslovanja njegovog kraljevstva. On je u tome neprevaziđen I umesto pravih odgovora on nudi “prave” odgovore. A u svemu tome ima jedan jedini cilj – a to je da uništi. Iz razloga što djavo ima strategiju po kojoj sve čini, on se potrudio da zaslepi ljude i namami ih u zamku I povede ih u smrt. U drugoj poslanici Korinćanima Pavle govori:

Onima kojima je bog ovoga svijeta posve oslijepio nevjerničku pamet da jasno ne vide svjetlo sjajne Radosne vijesti Hrista, koji je slika Božija

Druga poslanica Korinćanima 4:4

Zaslepi ih – da ne mogu videti pa ih onda vodi gde hoćeš. Takva je jedna od njegovih taktika. Ali zasigurno je da vodi u propast, jer je i sam osuđen na to. Međutim drugi deo stiha govori o tome da đavo zaslepljuje jer zna šta bi svaki pojedinac izabrao da može videti. Tu dolazimo do toga da đavo ima strategiju jer se plaši lica božijeg i plaši se da ako bi svaki čovek na ovoj zemlji progledao, njemu bi propao čitav posao. Njegovo kraljevstvo bi bilo srušeno. Ovaj svet nudi instant rešenja za sve. Od leka za gojaznost do “lekova” za samoću i još mnoga ekspres rešenja za sve. Iza svega toga se krije greh i svaki “izvor sreće” predstavlja samo isprovaljivani bunar koji ne može zadržati vodu.

Sistemi vrednovanja ovog sveta svode se na brojke, lepotu, slavu, častoljublje i još mnogo drugih prljavih fenomena današnjice. Sve to skupa u paketu putuje istim vozom čija je konačna destinacija propast.

Mogao bih navesti puno primera propasti ali mislim da bi to bilo apsurdno i neizvodljivo, jer strpati čitav svet u knjigu – nemoguća misija.

Jasan pokazatelj puta propasti je duhovno, duševno i psihičko stanje individue u sopstvenom životu. Zato dragi čitaoče – ukoliko si uznemiren, uplašen, nesiguran, bolestan, neprihvaćen, neshvaćen, nesrećan…to je jedan od pokazatelja da si u pogrešnom vozu. Ali nemoj brinuti jer još uvek nije kasno da se vratiš na pravi kolosek.

Jer ipak jači je Isus koji je u nama nego đavo koji je u svetu. Đavo možda ima savršenu taktiku i do detalja razrađenu strategiju da te povede u propast, ali budi siguran da Bog ima plan za tebe. Da nije tako – ti ne bi ni tragao, a ko traži taj i nalazi.

Put propasti – konačna destinacija – pakao

Postoje ljudi koji uopšte nemaju simtome puta propasti a čvrsto gaze istim. Ali i takvi ljudi su predodređeni da žive taj život. Njihovo srce ne kuca isto, njihovo srce je kameno i možda zauvek takvo i ostane. Ali sunce sija i dobrima i lošima, tako da smo svi mi samo pojedinci u raznim vremenima i mestima, događajima i okolnostima stvoreni da budemo baš deo tog scenarija u kome se nalazimo. Naš put, STVAR SRCA – ništa više.

Smisao. Vrednost i težina reči smisao imaju zaista neprocenjivu vrednost. Smisao ima smisla. Smisao ima eho dugotrajnog pojma. Smisao odaje utisak sigurnosti kada se izgovori. Smisao asocira na suštinu svega. Smisao bih u ovom kontekstu uporedio kao saputnika ljubavi. Smisao je strpljiv i čeka da ga pronađeš. Smisao ti ne donosi teret. Smisao te ispunjava…

Od kada postoji čovek postoji i smisao. Čovek je skrenuo sa staze smisla onog trenutka kada je postao neposlušan Božijim naredbama. Međutim i posle duge borbe i raznih interpretacija starozavetnog gledanja na Stvoritelja, sam Bog je odlučio da svim vernicima da svežu šansu za iskupljenje – Njegovog sina Isusa Hrista. To ne govori da u vreme Starog Zaveta ljudi nisu pronalazili smisao, već da je posredstvom Sina Božijeg došao jednostavniji put ka smislu.

Uzeću primer da je Nebesko Carstvo najlepši i najsigurniji dom gde ne postoji ništa nesavršeno, neprijatno, zlo… Pojedinac izborom prihvata Sina Božijeg kao iskupitelja i spasitelja. Tim činom čovek postaje dete Božije a samim tim i stanovnik najlepše i najsigurnije kuće- neba. Pa zar treba bilo kome veći argument od privilegije da se nazove dete Božije.

A onima koji ga primiše, dade vlast da se nazovu sinovi božiji

Prva Jovanova …

Ali dok je pojedinac još na zemlji on je na zadatku – Nebesko Kraljevstvo treba manifestovati na zemlji. Baš takva uloga je još jedan od razloga da spoznamo svrhu ili smisao življenja.  Živeti da bi bio sličan Isusu je život dostojan življenja. Jer sam Isus je imao smisao, živeo je po Božijoj volji. Pomagao je svima, pričao je istinu, isceljivao ljude… i još mnogo stvari, ali sve sa jednim ciljem – da se ostvari volja Oca koji ga je poslao. Njegov život nam zapravo govori da je svrha i smisao u tome da pojedinac treba da se odrekne svoje volje i baš sve stavi u ruke Stvoritelja i da se potčini Njegovoj volji. Pomislićeš dragi čitaoče da Bog traži previše od tebe i da su to strogi kriterijumi, ali nije tako. Kada se pojedinac odrekne svoje volje i potčini se Božijoj to je investicija u njegov duh, a tu nastaje novi život.

Počinje novi dan i ti se budiš srećan. Nema više frke i jurnjave u tvojim planovima, počinješ komunicirati sa Bogom i uočavaš da on želi da ti pruži mir i pravi odmor. Naravno uspevaš i sve obaveze završiti jer ti Bog daje snagu za sve to i vidis da polako počinjes živeti sa manje stresa ili bez stresa. Tvoj život dobija novi sjaj. Budi se smisao. Počinješ razmišljati kako možeš biti jos bliže Bogu. Počinje istinska zaljubljenost. Dobio si novog prijatelja, jedinog pravog koji te nikada neće izneveriti jer nema epitete ljudske prirode. Obećao ti je dobre stvari i ti počinjes da se trudiš zbog ljubavi koja ti je pružena. Tvoje srce počinje da se menja. Želis drugima dati to što imaš. Tako se rađaju dobra dela koja te vremenom ispunjavaju i prikazuju ti plodove svrhe – hoda sa Bogom.       Naravno, ne pokušavam da kažem da je onog trenutka kada postaneš hrišćanin gotovo sa tvojim nevoljama… ubrzo stižu i neka iskušenja. Život sa Hristom je u suštini odricanje i zaista velika žrtva ali pouzdano tvrdim da ne postoji veća radost od radosti spasenja.

U mom primeru je bilo malo neobično, ja sam godinama prolazio kroz nevolje i nikad mi nje bilo jasno sta znači to: Obrati se i nećes više proživljavati te stvari. Pa, posle prihvatanja Hrista bilo mi je bar tri puta  lošije ali kad pogledam neki vremenski period, onako na duze staze… Bog me je zaista iscupao iz pakla. Problem je sto sad ne bežim od problema, pa zato više bole. Medjutim dešava se jedna lepa stvar a to je da Gospod isceljuje srce, a to može trajati, naravno sve je to individualno i svi smo drugačiji i po temperamentu i po srcu, ali jedna nam je stvar zajednička u Hristu, dao je svoj život radi nas. Prolio je svoju krv radi mene i tebe. Krv kojom si otkupljen vredi više od svog blaga ovog sveta. On je to uradio sa svrhom, da bi moj i tvoj život danas imao smisla.

Ako ti je zivot pukotina i ako su ti svi okrenuli leđa, Isus nije – On i dalje čezne da ti utisne smisao i svrhu u srce. On želi da imaš porodicu, prijatelje, želi da vidi da se smeješ, da uživaš, da voliš druge ljude, da činiš dobra dela. Seti se samo nesebičnih scena iz raznih filmova gde su ljudi žrtvovali svoje zivote zbog drugih… možda tebe nisu inspirisali ali mene itekako jesu. Sećam se filma Hrabro srce (Mel Gibson). Taj film i najjače slomi, a pomisli samo da je Hrist takvu stvar uradio za celo čovečanstvo… On je umro u telu ali živi u duhu večno, dao je tebi šansu da živis u telu i želi da ti podari večnost. To je svrha i smisao te nesebične žrtve. Dao nam je zivot…

Uvek ima još nešto da se kaže, ali ja bih voleo dragi čitaoče da ti svrhu postojanja i smisao života uopšteno otkrije niko drugi do sam Stvoritelj. Sve što treba da uradiš je da ga iskreno u srcu prizoveš i On će sigurno doći!!!

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: