Anksioznost

ANKSIOZNOST, POREMEĆAJ SAVREMENOG DOBA

        U današnjem vremenu u kojem vlada egzistencijalna nesigurnost i ljudska zabrinutost šta će biti sutra, pojavljuje se bolest savremenog doba koja se naziva anksioznost. U prevelikoj žurbi za novcem i karijerom, ljudi počinju da obolevaju od raznih vrsta fobija i različitih oblika depresije koje počinju da kontrolišu njihove živote i da ih razaraju. Usled brzine u kojoj se poslovi moraju završiti, čovek postaje veoma umoran i uplašen za sutra i progonjen mišlju da neće moći da izvrši sve zadatke koji se od njega očekuju. Ljudi koji se suočavaju sa ovom vrstom problema najčesće postaju anksiozni i da bi prebrodili sve strahove koje nosi sutra često se odaju alkoholizmu, narkomaniji ili tabletama. Uzimajući razne supstance dobijaju prividnu sposobnost da se suoče sa problemima i tada nastaje još veći problem.

      Reč “anksiozan” vodi poreklo od latinskog “anxious”. Kod nas je preuzeta iz engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen. Anksioznost je patološko stanje obeleženo iracionalnim i prekomernim osećajem uplašenosti i strepnje, koji su praćeni znakovima uzrokovanim hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema.

      Anksioznost je normalna pojava u svakodnevnom životu. To je istovremeno fiziološka, bihejvioralna i psihička reakcija. Na fiziološkom nivou anksioznost može da obuhvata telesne reakcije kao što su lupanje srca, mišićna napetost, mučnina, suvoća usta ili znojenje. Na bihejvioralnom nivou umanjuje sposobnost da delujete, da se izrazite ili da se suočite sa svakodnevnom situacijom. Psihološki, anksioznost predstavlja subjektivno stanje strepnje i napetosti. U svom najtežem obliku ona može da utiče da se osećate otuđeno od samog sebe i da se uplašite da ćete umreti ili poludeti.

Anksiozni poremećaji su najučestaliji mentalni problemi među ženama i decom. Mnoge osobe, iz različitih razloga, ne žele da leče svoju anksioznost; one mogu smatrati da su simptomi blagi, ili čak normalni, ili pak simptomi sami po sebi mogu uticati na to da se traži pomoć. Anksiozni poremećaji se efikasno leče. Međutim, samo mali procenat ovih ljudi podvrgnuće se terapiji. Krajem prošlog veka panika i anksioznost dostigli su razmere epidemije. Ovaj rast je nastavljen pa čak i pogoršan u prvoj deceniji novog veka uz prisustvo novih nesigurnosti poput ekonomske krize i modernih bolesti. Tempo modernog života i tehnološki razvoj uskratili su čoveku vreme neophodno za prilagođavanje promenama u okruženju. Anksiozni poremećaji jednostavno su posledica smanjene sposobnosti suočavanja sa stresom.

        Osnovna razlika između straha i anksioznosti je u interpretaciji pretnje kao neposredne (kod straha) ili anticipirane (kod anksioznosti) i u prirodi fiziološkog uzbuđenja kao alarmne reakcije (kod straha) ili povezane razlike napetosti i strepnje (kod anksioznosti).S. Epstein (1967., 1986.) je predložio razlikovanje straha i anksioznosti koje se više temelji na percepciji kontrole umesto na prepoznavanju uzroka. Prema njemu, anksioznost je kvalitativno drugačiji doživljaj od straha i javlja se kad se osoba ne može suočiti sa pretnjom. Takva nesposobnost suočavanja sa pretnjom može se pojaviti i zato što osoba ne prepoznaje njen izvor. Anksioznost se može javiti i onda kada tačno znamo šta je izvor pretnje, ali osećamo da ništa u vezi sa tim ne možemo preduzeti. Ključni element je sposobnost suočavanja sa ugrožavajućom situacijom, a ne činjenica je li uzrok poznat ili nepoznat . Strah je afekt koji ima motornu i osećajnu reakciju. Neurotična anksioznost je slična strahu, ali se javlja kada nema vidljive opasnosti, kroz opštu zabrinutost, predosećaj opasnosti ili kroz vezanost za određenu situaciju (fobija). Fobije se dele na: racionalne i iracionalne. Među ljudima sa anksioznošću najčešće se javljaju iracionalni (nestvarni) strahovi, jer je sama priroda tog poremećaja takva.

        Anksioznost je stanje koje se karakteriše osećajem unutrašnje uznemirenosti, uplašenosti, straha da će se nešto strašno dogoditi, uz psihomotornu napetost i unutrašnji nemir. Osoba često ima osećaj da će “eksplodirati”, da će izgubiti kontrolu nad sobom, da će joj se desiti nešto “strašno”. Anksioznost nije vezana za konkretan objekat ili osobu. Anksiozna osoba je stalno u stanju “pripravnosti”, stalno je na oprezu, misli da joj se sprema neka opasnost. Kod ovakvih osoba autonomni nervni sistem se lakše aktivira nego kod ostalih ljudi, pa nije čudo da se anksiozna osoba uplaši na neki iznenadni zvuk, što joj izaziva niz raznih simptoma. Anksioznost je na neki način opiranje svakodnevici. Mislim da ljudi koji su anksiozni imaju pogrešno uverenje da je život opasan, i da treba da se zaštite od neke opasnosti (koja ne postoji), da su uvek spremni na borbu ili da se emotivno povlače u sebe i padaju u depresiju. Anksioznost i panični napadi jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu pojedinca. Zato je važno izbegavanje stresnih situacija, bitno je da ostajemo mirni i staloženi u svakom trenutku.

Ako počnemo to praktikovati, lakše i mirnije ćemo izlaziti na kraj sa stresnim situacijama u budućnosti. Kada smo smireni, naše samopouzdanje raste, jer je to jedino moguće kada smo mirni i čvrsti. Uopšte nije slučajno to da ljudima naglo padne samopouzdanje kad im se dese panični napadi. Rad na podizanju samopouzdanja je neprocenjiv.

             Kliničke manifestacije patološke strepnje (anksioznosti) su različite i mogu imati oblik napada ili mogu biti trajnog karaktera, manifestujući se kako kroz psihičke, tako, čak i prevashodno, kroz somatske simptome.

              Somatski simptomi anksioznosti su oni koji se odnose na hroničnu-mišićnu napetost, glavobolje, bol u leđima, pojasu i mišićnie trzajie. Kao rezultat mišićne napetosti se javlja konstantna slabost. Simptomi su: lupanje i aritmija srca, povišen krvni pritisak, drhtavica, stomačni grčevi, suva usta, pojačano znojenje, mučnina, dijareja, bledilo ili crvenilo, “guščija” koža, loš san usled raznih misli koje se motaju po glavi. Česti su i simptomi kao što su vrtoglavica, svrab, poremećaj polnih funkcija, alergijska reakcija na koži. Navedeni simptomi anksioznog poremećaja prate napad straha u ulozi ekvivalenta ili kao maskirana stanja straha. Često somatski simptomi zamenjuju osećaj strepnje kao takve. Somatsko manifestovanje anksioznosti, kao i oštrog hroničnog stresa i depresije se sreću u takvim socijalno-kulturnim sredinama gde se psihički poremećaji smatraju “nedopustivim”, “sramotnim”, a somatsko oboljenje “nesrećom” koja može izazvati saosećanje, pomoć i podršku okoline. Sem toga do somatizacije dovodi i niz faktora kao što su psihološki sklop ličnosti, karakteristike telesne osetljivosti, dužina stresa. Smatram da smo mi i dalje konzervativno društvo u kojem su slabosti nedopustive i da svako obraćanje za pomoć pojedinca nailazi na podsmeh i ne shvatanje kod ljudi iz njegove okoline. Mislim da je pojedincu, bez pomoći porodice i prijatelja, jako teško da se izbori sa anksioznošću. Podrška bližnjih i želja za izlečenjem su najbitnije stvari na putu ka oporavku.

              Istraživanja pokazuju da manje od 20% pacijenata sami primećuju tipične psihičke simptome anksioznosti: osećaj opasnosti, nemir, briga, konstantno “planiranje”, superkontrolisanje situacije, nervoza.1Osnovni simptomi anksioznog poremećaja su napetost, loši predosećaji, bojažljivost, neopravdana strepnja iz raznih razloga, a osnovna karakteristika je to što osobe sa anskioznim poremećajem apsulutno ne mogu podneti neizvesnost. S obzirom da su razdražljivi, izražena je plačljivost, uvredljivost, planu zbog sitnica. Kada pogledamo na ulicu videćemo mnogo razdraženih ali isto toliko i tužnih utučenih ljudi koji su kao ”tempirane bombe“ koje samo čekaju da puknu.

              Jednostavan primer: Kada takva pacijentkinja vidi vozilo hitne pomoći ispred zgrade, odmah pomisli da se nešto desilo njenom detetu i kada shvata da je dete živo i zdravo, oseća olakšanje, ali ima potrebu da dete izgrdi povodom neke sitnice.

               Po psihoanalitičkoj teoriji dete u svom razvoju prolazi kroz četiri grupe strepnje ( impulsna anksioznost, separaciona anksioznost, kastraciona anksioznost, superego anksioznost) koje postupno prevladava, tako da može uspešno da zadovoljava svoje nagonske impulse u skladu sa socijalnim normama i ima dovoljno energije za uspostavljanje zrelih emocionalnih odnosa i aktivnosti učenja i rada. Mislim da je detetu u nekim prelaznim godinama potrebna određena vrsta pomoći kako ne bi lutalo u svetu odraslih i usred neshvatanja određenih odnosa postalo depresivno i povuklo se u sebe i samim tim prekinulo socijalizaciju sa sredinom i svojim vršnjacima koji imaju značajnu ulogu u kvalitetnom odrastanju jedinke.

              Anksiozni poremećaj zbog separacije obeležen je preteranom anksioznom zabrinutošću deteta zbog separacije od osoba za koje je vezano. Najčešća je nerealna zabrinutost da će se detetu važnoj osobi nešto dogoditi ili da će se pojaviti neki iznenadni događaj i uzrokovati separaciju.

              Simptomi se razlikuju zavisno od doba deteta. Ponašanja karakteristična za mlađu decu uključuju praćenje roditelja “poput senke”, plač, izlive besa, zahtevanje deteta da spava u istom krevetu s roditeljem, protivljenje odlasku roditelja i slično. Starija deca više se žale na somatske simptome koji se pojavljuju kada im preti separacija od važne osobe; postaju uznemirena kada treba da provedu duže vremena odvojeni od te osobe ili da odu na udaljenija mesta, npr. Da provedu noć izvan kuće. Odbijanje odlaska u školu kako bi se ostalo uz važnu osobu, često je kako kod mlađe, tako i kod starije dece. Deca koja pate od poremećaja s preteranom anksioznošću mogu brinuti o budućnosti, kompetenciji u školskom i socijalnom funkcioniranju, zdravstvenim tegobama, porodičnim problemima i događajima u svetu. Često su prisutni osećaj nesigurnosti i napetosti, potreba za umirivanjem i sigurnošću.

             Fobija je intenzivan, iracionalan strah povezan s prisutnošću ili očekivanjem nekog određenog objekta ili situacije. Socijalna fobija česta je kod dece, a karakteriše je strah od nepoznatih socijalnih situacija, plahost i ograničeni socijalni odnosi, iako je dete sposobno za socijalne odnose s poznatim ljudima. Fobije se javljaju kod 2.4% dece i kod 3.4% adolescenata.

             Većina se fobija u dečjem dobu sama povuče kroz 2-3 godine. Proces povlačenja može se ubrzati psihoterapijskim tretmanima. Postoji bliska veza između fobija i depresije. Mislim da je kod dece teško uočiti začetak depresije jer se to može prepisati njihovom uzrastu i različitim fazama njihovog odrastanja i da dok se dete totalno ne povuče u sebe roditelji neće reagovati. Ostali anksiozni poremećaji uglavnom se javljaju u odrasloj dobi, a uključuju panični poremećaj, generalizirani anksiozni poremećaj, opsesivno kompulsivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj.

            Anksioznost može da se javi u različitim oblicima i da bude različitog inteziteta. Prema težini ona se može kretati od blage neprijatnosti do napada panike u svojoj punoj snazi, koji se odlikuje lupanjem srca, dezorijentacijom i užasnutošću.

            Fobije su napadi straha koje izaziva izlaganje određenim objektima ili situacijama; najpoznatije među njima su strah od otvorenog ili zatvorenog prostora, strah od ljudi, životinja i predmeta. Dakle o fobiji se govori onda kada strah stvara poremećaje u ponašanju i onemogućava obavljanje uobičajenih životnih funkcija.1 Fobije su vrlo česte u današnjem vremenu i sve više postoji stvari od kojih se ljudi plaše. Najzastupljenija od svih fobija je agorafobija što znači strah od otvorenog prostora, međutim suština agorafobije je u strahu od napada panike. Uplašeni ste da ćete se naći u situacijama iz kojih može biti teško pobeći ili u kojima ako iznenada doživite napad panike, pomoć može biti nedostupna. Strah od toga da ćete se osramotiti ima glavnu ulogu. Ljudi koji boluju od ove fobije najčešće izbegavaju: javna mesta na kojima je gužva, markete, robne kuće, restorane, sredstva javnog prevoza, vozove, podzemnu železnicu, avione, tačnije sva mesta na kojima se okuplja veći broj ljudi. Kod tih ljudi je izražen manjak samopouzdanja i verovatno se zbog toga povlače i ne žele aktivno da učestvuju u normalnim životnim tokovima.

            Panični poremećaji su nagli napadi izrazito jakog straha i vrlo jaki znakovi stresa, npr. gušenje, jako lupanje srca, plitko disanje, strah od umiranja, topli i hladni talasi po telu. Prilikom prvog doživljenog napada može se javiti više simptoma od jednom, tako da osoba istovremeno može doživeti više napada. Strah od ponovnog napada jedno je od osnovnih obeležja paničnog poremećaja. Do sada se nisam susreo sa osobom koja ima ovu vrstu poremećaja, ali mislim da što su napadi jači, a kasnije razmak između njih veći, bolesnik u tom iščekivanju postaje plašljiv i samo čeka momenat kada će mu se napad ponovo dogoditi.

            Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP; generalised anxiety disorder ili GAD) – kojeg obeležavaju stresne reakcije i vrlo jaki osećaji težine koji se javljaju u odsutnosti bilo kakvog vidljivog nadražaja. Obično se javlja između 20. i 35. godine.2Generalizovani anksiozni poremećaj odlikuje se hroničnom anksioznosću koja traje najmanje šest meseci, ali koja nije praćena napadima panike, fobijama ili opsesivnim simptomima. Ljudi koji previše vremena provode brinući, imaju problema sa ovim poremećajem. Mislim da čovek koji ima ovaj poremećaj nije sposoban da se suoči sam sa svim brigama i strahovima. Poznajući osobe koje imaju ovaj poremećaj znam da on nastaje usled poremećaja štitne žlezde i da se često javlja u kombinaciji sa depresijom. Simptomi GAP-a su: mišićna napetost, razdražljivost, problem sa spavanjem, malaksalost i problema sa koncentracijom. Može se javiti u bilo kom dobu i najčešće obolevaju žene.

           Opsesivno-kompulsivni poremećaj (OKP) je neurotski poremećaj karakterisan prisustvom ponavljajućih ideja i fantazija (opsesija) i ponavljajućih impulsa ili radnji (kompulzija) koje bolesnik smatra bolesnim i protiv kojih postoji unutrašnji otpor.

Anksioznost je središnja odlika, ali u suprotnosti s fobijama (kada je bolesnik anksiozan prilikom suočavanja sa spoljašnjim opasnostima i smatra da je njihova pasivna žrtva), anksioznost nastaje kao odgovor na nesvesne unutrašnje misli i porive kojih se bolesnik boji i koje mora ostvariti suprotno svojoj volji. Tipične misli su zabrinutost oko infekcija i zaraženosti ili strah od neadekvatnog ili nasilnog ponašanja. Opsesivne misli mogu voditi ka izvođenju rituala kao što su pranje ruku ili ponavljanje fraza. Cilj je oslobađanje od opsesivnih misli. Opsesije (lat. obsessio – opsedanje, obuzetost nečim, opsednutost, saletanje)1 predstavljaju ideje, reči i slike, obično nepovezane s onim što pojedinac radi; uporno, jako i neodoljivo mu se nameću i skreću pažnju. Često su obojene agresivno ili seksualno, što pojedinac doživljava potpuno stranim (npr. misao majke da će kuhinjskim nožem povrediti svoju decu).

          Kompulsije (prisile) i kompulsivne radnje isto su autonomne kao i opsesije, ali se radi o preplavljujućoj potrebi da se učini neka radnja (npr. da mora brojati prozore idući ulicom). Prisila može biti i vrlo agresivna i ružna. Kao i kod opsesija, bolesnik doživljava anksioznost, uočava apsurd poriva i odupire mu se. Međutim, često ne može a da ne započne ponavljajući obrazac u obliku kompulsivnih radnji i rituala. Opsesija i opsesivne misli jesu verovatno jedan od najgorih simptoma koje anksiozna osoba može iskusiti. Kod ove vrste poremećaja može se zaključiti da svaka opsesiju ima i kompulsiju. Opsesivne misli je nemoguće zaboraviti, jer to pokušavajući, one se samo još jače učvršćuju u svesti. Bitna stvar u izlečenju je čvrsta odluka da se prihvate opsesije i da se živi sa njima neko vreme. Znači, nije dovoljno da kažete samom sebi “prihvatam svoje opsesije”, a onda se ponovo koncentrišete na njihovo prisilno zaboravljanje. Polako bi vremenom trebalo da se izgubi strah od sadržaja tih misli. Mislim da je najbitnije kod ovog poremećaja da se ne beži od straha već se treba sa njim suočiti. Smatram da je ovo poremećaj na koji sam pacijent može dosta da utiče jer je spremnost na suočavanje sa problemom veoma važna i to je najbolje rešenje za izlečenje.

           Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) – koji se može javiti kao posledica jake traume, a prepoznaje se po povećanoj anksioznosti i simptomima povećane pobuđenosti, izbegavanju draži vezanih za traumu, otupljivanju emocionalnih reakcija i ponovnom proživljavanju traumatskog događaja. Od ovog poremećaja najčešće boluju ljudi koji su bili u ratu i videli mnogo mrtvih ili osobe koje su bile seksualno zlostavljane. Takođe to mogu biti ljudi koji su iznenada izgubili blisku osobu ili preživeli neku prirodnu katastrofu. Tri osnovne manifestacije PTSP-a su: „oživljavanje” traumatskog događaja putem sećanja ili snova, (izbegavajuće ponašanje), izbegavanje mesta povezanih sa traumom, te emocionalno udaljavanje od drugih i psihološka uznemirenost.1

          Osobe sa PTSP imaju najčešće problem sa spavanjem, kontrolom besa i nemogućnosti održavanja pažnje i koncentracije. Događa se često da imaju osećaj emocionalne praznine i odvojenosti od drugih. Mislim da kao i kod drugih vrsta poremećaja i ovde imaju dve stvari: karakteristika traumatskog događaja i karakteristika ličnosti pre traumatskog doživljaja. Na ovoj osnovi se bazira izlečenje, tačnije sposobnost i želja osobe da se izbori i prevaziđe poremećaj iako je to veoma teško shodno onome što su te osobe preživele i dužinom traumatizacije kojoj su bile izložene.

         Osoba koja je bila duži vremenski period u anksioznom stanju može poprimiti neke naizgled veoma čudne i zastrašujuće osobine i pomisliti da se zauvek “promenila” ili da će zauvek ostati takva. Posledice anksioznosti su prolaznog karaktera. Neke od tih stvari su: neodlučnost, (auto) sugestija, gubitak samopouzdanja, osećaj “raspadanja” sopstvene ličnosti, depresija, opsesija i opsesivne misli. Smatram da jedna stvar vodi drugoj i da su međusobno uslovljene. Neodlučnost može biti veoma iscrpljujuća stvar za anksioznu osobu. Usled dugotrajne psihičke i emocionalne iscrpljenosti, osobi je dovoljno da pomisli na jedan aspekt nekog problema, i da se emocionalno veže za rešenje. Odmah posle toga može pomisliti i na skroz suprotan aspekt problema i da se i za njega emocionalno veže istim intenzitetom kao sa onim prvim. Anksiozna osoba čas razmišlja na jedan način, čas na drugi, i nikako ne može da se odluči šta je “pravi” način, jer oba izgledaju ravnopravno. To osobu samo dodatno iscrpljuje i demorališe, jer ne zna za šta treba da se odluči.

         Usled svoje neodlučnosti koja je nastupila kao rezultat dugotrajne anksioznosti, i usled nemogućnosti da “donosi prave odluke”, osoba počinje da se okreće ka drugima i počinje da veruje drugima više nego sebi. Povremeno je podložna i autosugestiji da se možda nikada neće oporaviti, i reakcija osobe na ovakvu misao može biti zastrašujuća.

         Pošto je osoba tada u stadijumu totalne zbunjenosti, više ne zna da li da veruje sama sebi ili drugima, ili da li uopšte nekome treba da veruje, nije ni čudo da je sledeća stvar koja nastupa upravo gubitak samopouzdanja.

          Stvar koja takođe može da nastupi na scenu jeste osećaj “raspadanja sopstvene ličnosti”, odnosno dezintegracija ličnosti. Osoba se oseća kao da je na neki način izgubila samu sebe, izgubila svoje “ja”,( dezintegrisala se). Naravno, ovo je samo subjektivna predstava (pogrešna), ta ličnost se nije raspala u pravom smislu te reči. To je posledica dugotrajnog straha i tenzije, i takav um pokušava na racionalan način da objasni samom sebi šta se sa telom dešava. To stvara iluziju dezintegracije, odnosno “raspadanja ličnosti”.

           Depresija spada u grupu poremećaja karakterizovanih kao poremećaji raspoloženja. Depresivno raspoloženje karakterizuje povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, nesanica, gubitak apetita, opsednutost crnim mislima, usporeni tok misli, beznadežnost i bespomoćnost, gubitak interesa za život, smanjena energija, osećaj bezvrednosti ili nemogućnost da obavlja poslove koje je pre s lakoćom obavljalo zbog nedostatka koncentracije. Depresija nema samo jedan uzrok, najčešće je kombinacija nekoliko različitih stvari. Genetika igra važnu ulogu u depresiji. Veruje se da se sklonost depresiji jednim delom prenosi genetski na sledeću generaciju ali način na koji se ovo dešava je još uvek nepoznat. Smatram da deca depresiju primaju kako genetski tako i u svesnom dobu i to upravo od roditelja. Dete koje odrasta u depresivnom okruženju ima potencijala da i samo postane depresivno.

           Trauma i stres usled finansijskih problema, prekida ljubavne veze ili smrti bliske osobe mogu izazvati depresiju. Ali depresivan se može postati i nakon značajnijih promena u životu poput novog posla, diplome ili ulaska u brak. Pesimistične osobe, koje imaju manje samopouzdanja i negativan pogled na svet, imaju veće rizike razvoja depresije.

           Ozbiljna medicinska stanja poput srčanih oboljenja, raka i neizlečivih bolesti značajno doprinose depresiji jer fizička slabost smanjuje otpornost na stres. Depresija može medicinska stanja pogoršati jer oslabljuje imunološki sastav, a može i otežati podnošenje bola. U nekim slučajevima depresija može biti izazvana i medikamentima koji se koriste za lečenje bolesti.

           Zlostavljanje bilo fizičko, seksualno ili emocionalno koje se dogodilo u prošlosti može rezultirati depresijom kasnije u životu. Takve osobe su duboko povređene i često se povlače u sebe. Retko se obraćaju za pomoć jer su velikim delom izgubile poverenje u ljude.

           Problemi kao što su društvena izolacija ili izbacivanje iz neke grupe u kojoj želite biti, mogu veoma povrediti ličnost i načiniti je nesigurnom. Manjak samopouzdanja će tu osobu sprečiti da ponovo pokuša da se priključi nekoj drugoj grupi kako ne bi bila ponovo odbačena i ponižena.

           Svi simptomi depresije još uvek nisu potpuno jasni. Trenutna istraživanja ističu genetske, porodične, biohemijske, fizičke, psihološke i društvene simptome. Psihološki simptomi uključuju osećaj beznađa, bespomoćnosti, ranjivosti, straha, pesimizma i manjak samopouzdanja. Sve ovo se odražava u neuobičajenom ponašanju, te poteškoćama pri ostvarivanju veza sa osobama.

              Broj muškaraca kod kojih će se razviti i biti dijagnostikovana depresija tokom života iznosi 7% do 12% od ukupne muške populacije. Kod žena je taj broj nešto veći i iznosi od 20% do 25%. Depresija je vrlo učestala bolest, koju je vrlo važno znati prepoznati i suočiti se s njom. Prečesto, netretirana depresija vodi samoubistvu, što je dokazano podatkom da je preko 90% osoba koje su ga izvršile imalo neki mentalni poremećaj.2

             Većina ljudi u svom životu doživi neki oblik depresije, ali se ona najčešće, po svom intenzitetu, trajanju i manifestaciji razlikuje od patološke depresije.

             Mislim da su brzo i rano prepoznavanje i adekvatan tretman imperativi u cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci. Odlaganje traženja pomoći i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati mnoštvu faktora kao što su: sramota, nedostatak ljudskih resursa, znanja ili finansijski razlozi. Takođe, se može dogoditi da lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba sa anksioznim poremećajem se etiketira kao “emocionalno nestabilna”. Mislim da bi edukacija lekara opšte prakse mogla da pomogne da se reši ovaj problem i pravovremeno spreči dalje emotivno raspadanje ličnosti.

             Psihijatar, kao specijalista, je dužan da pruži potpunu i istinitu informaciju o prirodi bolesti i predloži plan lečenja. Ovakav postupak vodi uspostavljanju međusobnog poverenja i omogućava bolesniku da prebrodi prvu fazu lečenja u kojoj rezultati još nisu vidljivi. Događa se, da kao i kod drugih vrsta bolesti, u toj fazi dođe i do dodatnog pogoršanja što je posledica neželjenih učinaka lekova ili progresije bolesti koja još nije zaustavljena. Bolesnik treba da zna da neće umreti, ali da ga očekuje dugotrajno lečenje koje se sastoji u kombinaciji farmakološke i psiho terapije. Druga faza je lakša i za bolesnika i za psihijatra. Lečenje počinje davati rezultate, panični napadi se proređuju i postaju sve blaži, bolesniku se vraća optimizam i počinje shvatati da je sve “do živaca”. Pred kraj ove faze najavljuje se bolesniku da će uskoro moći učiniti i vlastiti napor da se vrati u svakodnevni život. Psihijatar mora proceniti da li je bolesnik dovoljno ojačao da se može suočiti sa situacijama i mestima koji su vezani uz panični napad i koje je bolesnik do sada izbegavao. Forsiranje i prevremeno otpuštanje pacijenta obično napravi više štete nego koristi. Pravilo je da se ide korak po korak. To znači da bolesnik, koji se nije usudio da izađe iz kuće, treba u početku da izađe samo u dvorište, ukoliko uspe, treba utvrditi novo iskustvo i uskoro napraviti novi iskorak, recimo do prodavnice ili kioska. Kasnije psihijatar postavlja pred bolesnika nove i teže zahteve i na kraju zahteva da bivši bolesnik živi normalnim životom bez ikakvih samoograničenja.

               U lečenju paničnog poremećaja lekovi čine važnu ulogu, ali su bolesnikova želja za normalnim životom bez ograničenja, te disciplina i strpljivost, od velikog značaja za dobar završetak. Bolest zahteva i veliko zalaganje psihijatra jer ne postoji šematski pristup, već individualizovani, prilagođen svakom bolesniku posebno. Ukoliko su zadovoljeni ti zahtevi, postoji velika šansa vraćanja bolesnika u zadovoljavajuće stanje.

                Skorašnji pregled anksioznih poremaćaja ukazuje da bi efikasno lečenje uključivalo terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) i kognitivno-bihejvioralnu terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice, takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje na kraj sa njima. Anksiozni poremećaji mogu biti adekvatno lečeni u okviru primarne zdravstvene zaštite uz mogućnost upućivanja stručnjacima koji se bave kognitivno – bihejvioralnom terapijom.2

                Činjenica da se anksioznost manifestuje na fiziološkom, bihejvioralnom i psihološkom nivou, važna je za oporavak. Sveobuhvatan program oporavka od anksioznih poremećaja mora delovati na sva tri nivoa: ublažavanje pojačane fiziološke razdražljivosti, eliminaciju izbegavajućih ponašanja, promenu unutrašnjeg govora, koji održava stanje strahovanja i brige. Bolesnik mora promeniti svoje misli koje u njemu prouzrokuju strahove i čine ga sputanim.

               U osnovi svakog programa prevazilaženja anksioznosti, fobija ili napada panike nalazi se rad na sposobnosti da se opustite. Opuštanje uz TV ili u banjama je nešto što nam pomaže da trenutno rasteretimo naš um i telo. Vrsta relaksacije koja zaista ima efekte kad je reč o anksioznosti jeste redovno, svakodnevno upražnjavanje neke forme duboke relaksacije. Duboka relaksacija odnosi se na specifično fiziološko stanje koje je potpuno suprotno načinu na koje vaše telo reaguje kada je pod stresom ili tokom napada panike. Neke od uobičajnih metoda postizanja duboke relaksacije su: abdominalno disanje, progresivna mišićna relaksacija, vizualizacija smirujućih scena, meditacija, autogeni trening, joga. Veoma dobar efekat se može postići i trčanjem, fitnesom, teretanom ili nekom sličnom vrstom aktivnosti. Na taj način čovek se može rasteretiti i osloboditi od stresa. Anksioznim osobama sport može doneti više samopouzdanja jer će treniranjem lepo će oblikovati svoje telo. Poznato je da se za vreme treninga luči endorfin ”eliksir sreće” i zadovoljstva.

             Usled ubrzanih promena koje se događaju u tehnološkom, egzistencionalnom i socijalnom pogledu, čovek ne uspeva najbolje da se prilagodi. Postaje previše umoran, zabrinut i otuđen od drugih ljudi. Poremećaj koji je ušao u živote skoro svih porodica je anksioznost. Ona može psihofizički razoriti i upropastiti čovekov život. Može ga sprečiti da uživa, da se raduje i bude srećan, da oseti svu punoću i zadovoljstvo koje život nosi. Anksioznost nas ne može ubiti ali nam može doneti mnogo tuge i razočarenja. Srećom postoje načini na koje se ona može lečiti. Odgovarajućom terapijom medikamentima i kroz razgovore sa psihologom mogu se ublažiti simptomi anksioznosti i ličnost dovesti na početno stanje. Uz bogat socijalni život i bavljenje nekim od sportova ili hobija osoba se može u potpunosti vratiti u normalne životne tokove i u potpunosti prevazići poremećaj ove vrste. Činjenica da je anksioznost izlečiva, ohrabruje me u nameri da u budućnosti kao psiholog mogu da pomognem ljudima sa ovim poremećajem.

Post pripremio i uredio – Filip Stojanović

 

 



Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s


»
%d bloggers like this: